IGOR BESERMENJI: Veštačke magle

02 Dec 2015

Da li se to bliži kraj vladavini naprednjačkih lovaca na profit?

Na Dan Republike sedeo sam i zadovoljno gledao kako su ga mnogo mojih poznanika, što stvarnih, što virtuelnih, proslavljali i osećali kao datum vredan nezaborava. Tako misle i članovi moje porodice, prisećajući se SFR Jugoslavije svaki put kada s mučninom gledaju intervjue Aleksandra Vučića, a tu je i ogromni kalendar sa likom druga Tita koji odavno više nije funkcionalan (pokazuje datume prošle i godinu 2012.), ali koji u našem domu, na maminu inicijativu, ima status nedodirljivog papirnog predmeta koji će uskoro biti obasjan svećicama povodom novogodišnjih praznika i tako vidljiv svima koji bace pogled na našu terasu. Takav status kod nas ima sasvim poseban drug Tito i sasvim ni po čemu posebna 2012. godina.

Nedavno sam jednom prijatelju priznao da u mom slučaju ne uspeva poistovećivanje sa jednim vremenom u kojem nisam živeo, s kojim nemam nikakvo iskustvo i o kome znam samo onoliko koliko sam čitao, ili od nekog slušao. Još teže bi išlo sa pisanjem. Meni to ne uspeva, ali mi znači u onoj meri u kojoj će biti od pomoći da se pronađu najbolja rešenja za budućnost i kraj nakaradnog sistema koji je dostigao svoj vrhunac sa vladavinom naprednjačkih lovaca na profit. Osim toga, tačno je, blago svima koji se sećaju „stare Juge“, jer plašim se vremena u kojem će živeti samo ljudi kojima će najdalje sećanje dosezati do ratnohuškačkih idiota, ludila devedesetih, razočarenja u demokratske lidere prve decenije dvehiljaditih, rušenja svih meritokratskih principa i Vučićeve Srbije, u kojoj se od njega, Maje Nikolić i Soraje, pravi nasušna potreba građana Srbije, a tom vremenu ću jednog dana pripadati i ja i svi mlađi od mene. Zbog toga, voleo bih da sećanja iskusnijih motivišu na delovanje, jer poslednje je vreme za zaustavljanje potpune propasti svega ljudskog, humanog, čovekolikog i iskrenog. Niko u 2088. godini neće u svom stanu držati kalendar sa likom Aleksandra Vučića, a tome postoji razlog. Niko ga i danas nema, a tome postoji razlog. Te razloge treba prepoznati na vreme, ali ne kako bismo Vučiću na njih ukazali, jer se to već pokazalo kao nemoguće, već zato da bismo pronašli ideju koja će biti vredna zajedničkog delovanja u pravcu rušenja sistema vrednosti skrojenog prema pojedincima koji su dobro razvili talenat za pljačku u veštački izazvanoj magli. Ta ideja, ujedno, značiće i kraj vladavine Vučića i njegovih plaćenika, ali i kraj teroru nad zdravim razumom građana Srbije, koji se sprovodi kroz informativne emisije, nastupe medijskih klovnova i navodnih nezavisnih analitičara i intelektualaca, botovske pokušaje kreiranja javnog mišljenja, rijaliti programe, a pročitao sam da je učesnica jednog od tih programa nedavno rekla da zna da će rijaliti trajati sve do izbora. Prema tome, država Srbija je sa ovom vlašću postala paravan za pljačku koju sprovode pojedinci, otimajući od plata i penzija već siromaštvom dotučenih građana, uz ambiciju da se zemlja rasproda strancima, a sve to dok medijska mašinerija radi svoj posao, plaćeni cirkuzanti šire paranoju i strah, valjda verujući da će, jednom kada Farma i Parovi postanu definitivno i jedino utočište za uplašene, ucenjene i siromašne građane, pljačka biti neometano obavljana. Vlast zna da je u takvoj atmosferi mnogo lakše pažnju građana usmeriti na Vučićevsko-vučićevićevsku seriju u nastavcima, nego na realnost koja ide uz njihovu vladavinu.

Ta realnost kaže da je u Izveštaju Evropske komisije o napretku u 2015. godini, Srbija dobila veoma nisku ocenu za pregovaračka poglavlja koja se tiču (gle čuda) ljudskih prava, slobode, bezbednosti i pravosuđa, jer Vučićeva zemlja jeste zemlja u kojoj se na sve načine nastoji ugasiti svako mišljenje drugačije od „Vučićevim pravom“ propisanog. Štaviše, navodi se da Srbija nije postigla nikakav napredak u prethodnih godinu dana u pogledu slobode izražavanja. Realnost kaže i da dok traju Farma, Vučićevo davanje izjave u policiji i putešestvija Maje Gojković, jedan sajt neprestano beleži rast javnog duga Srbije, koji se svakog sata uvećava za preko 300 hiljada evra, što čini preko 7 miliona evra zaduživanja na dvevnom nivou. Realnost kaže i da se Vučić u ime Srbije sprema da rasproda zemlju i ne dozvoljava vojvođanskim paorima da bilo šta o toj temi kažu. Realnost je da niko nije glasao za ovakve Vučićeve mere, za njegovu osionost, za to da obični građani snose najveći teret „reformi“ i niko mu nije dao mandat za to da rasprodaje zemlju. On to zna i zato pokušava na sve načine da od sebe napravi žrtvu ambasadora, tajnih službi, opozicije, unutarstranačkih špijuna i izdajnika, pa čak i žrtvu građana, nadajući se da će tako zadržati kormilo u svojim rukama. Od života građana pravi medijski cirkus u kojem čak najavljuje, preko svojih plaćenika, da mu je navodno i život do petka u opasnosti. Petak je davno prošao, dobro je premijer i ništa mu ne fali, ali javni dug i dalje raste, paori su još uvek u panici, a građani su u međuvremnu izašli i na ulice da pokažu da nisu spremni da budu robovi sistema koji premijer nastoji da sasvim uspostavi. Premijera niko ne treba da ubije i neće ga ubiti, ali će premijer izgubiti vlast i odatle dolazi sve jasnija nervoza.

Verujem da bi se drug Tito smejao ovakvom amaterizmu, falšu od politike i političara. No i pored svega, simbolika 29. novembra 2015. može biti dovoljno važna za sve koji danas živimo stvarnost Vučićeve Srbije, ako je to bio datum kada je počeo kraj samovolje jednog čoveka. Na kraju, nije toliko ni važno da li bi se smejao drug Tito, njega nema, već je važno smejemo li se mi.

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!