IGOR BESERMENJI: Veštačke magle

02 Dec 2015

Da li se to bliži kraj vladavini naprednjačkih lovaca na profit?

Na Dan Republike sedeo sam i zadovoljno gledao kako su ga mnogo mojih poznanika, što stvarnih, što virtuelnih, proslavljali i ose?ali kao datum vredan nezaborava. Tako misle i ?lanovi moje porodice, prise?aju?i se SFR Jugoslavije svaki put kada s mu?ninom gledaju intervjue Aleksandra Vu?i?a, a tu je i ogromni kalendar sa likom druga Tita koji odavno više nije funkcionalan (pokazuje datume prošle i godinu 2012.), ali koji u našem domu, na maminu inicijativu, ima status nedodirljivog papirnog predmeta koji ?e uskoro biti obasjan sve?icama povodom novogodišnjih praznika i tako vidljiv svima koji bace pogled na našu terasu. Takav status kod nas ima sasvim poseban drug Tito i sasvim ni po ?emu posebna 2012. godina.

Nedavno sam jednom prijatelju priznao da u mom slu?aju ne uspeva poistove?ivanje sa jednim vremenom u kojem nisam živeo, s kojim nemam nikakvo iskustvo i o kome znam samo onoliko koliko sam ?itao, ili od nekog slušao. Još teže bi išlo sa pisanjem. Meni to ne uspeva, ali mi zna?i u onoj meri u kojoj ?e biti od pomo?i da se prona?u najbolja rešenja za budu?nost i kraj nakaradnog sistema koji je dostigao svoj vrhunac sa vladavinom naprednja?kih lovaca na profit. Osim toga, ta?no je, blago svima koji se se?aju „stare Juge“, jer plašim se vremena u kojem ?e živeti samo ljudi kojima ?e najdalje se?anje dosezati do ratnohuška?kih idiota, ludila devedesetih, razo?arenja u demokratske lidere prve decenije dvehiljaditih, rušenja svih meritokratskih principa i Vu?i?eve Srbije, u kojoj se od njega, Maje Nikoli? i Soraje, pravi nasušna potreba gra?ana Srbije, a tom vremenu ?u jednog dana pripadati i ja i svi mla?i od mene. Zbog toga, voleo bih da se?anja iskusnijih motivišu na delovanje, jer poslednje je vreme za zaustavljanje potpune propasti svega ljudskog, humanog, ?ovekolikog i iskrenog. Niko u 2088. godini ne?e u svom stanu držati kalendar sa likom Aleksandra Vu?i?a, a tome postoji razlog. Niko ga i danas nema, a tome postoji razlog. Te razloge treba prepoznati na vreme, ali ne kako bismo Vu?i?u na njih ukazali, jer se to ve? pokazalo kao nemogu?e, ve? zato da bismo pronašli ideju koja ?e biti vredna zajedni?kog delovanja u pravcu rušenja sistema vrednosti skrojenog prema pojedincima koji su dobro razvili talenat za plja?ku u vešta?ki izazvanoj magli. Ta ideja, ujedno, zna?i?e i kraj vladavine Vu?i?a i njegovih pla?enika, ali i kraj teroru nad zdravim razumom gra?ana Srbije, koji se sprovodi kroz informativne emisije, nastupe medijskih klovnova i navodnih nezavisnih analiti?ara i intelektualaca, botovske pokušaje kreiranja javnog mišljenja, rijaliti programe, a pro?itao sam da je u?esnica jednog od tih programa nedavno rekla da zna da ?e rijaliti trajati sve do izbora. Prema tome, država Srbija je sa ovom vlaš?u postala paravan za plja?ku koju sprovode pojedinci, otimaju?i od plata i penzija ve? siromaštvom dotu?enih gra?ana, uz ambiciju da se zemlja rasproda strancima, a sve to dok medijska mašinerija radi svoj posao, pla?eni cirkuzanti šire paranoju i strah, valjda veruju?i da ?e, jednom kada Farma i Parovi postanu definitivno i jedino uto?ište za uplašene, ucenjene i siromašne gra?ane, plja?ka biti neometano obavljana. Vlast zna da je u takvoj atmosferi mnogo lakše pažnju gra?ana usmeriti na Vu?i?evsko-vu?i?evi?evsku seriju u nastavcima, nego na realnost koja ide uz njihovu vladavinu.

Ta realnost kaže da je u Izveštaju Evropske komisije o napretku u 2015. godini, Srbija dobila veoma nisku ocenu za pregovara?ka poglavlja koja se ti?u (gle ?uda) ljudskih prava, slobode, bezbednosti i pravosu?a, jer Vu?i?eva zemlja jeste zemlja u kojoj se na sve na?ine nastoji ugasiti svako mišljenje druga?ije od „Vu?i?evim pravom“ propisanog. Štaviše, navodi se da Srbija nije postigla nikakav napredak u prethodnih godinu dana u pogledu slobode izražavanja. Realnost kaže i da dok traju Farma, Vu?i?evo davanje izjave u policiji i putešestvija Maje Gojkovi?, jedan sajt neprestano beleži rast javnog duga Srbije, koji se svakog sata uve?ava za preko 300 hiljada evra, što ?ini preko 7 miliona evra zaduživanja na dvevnom nivou. Realnost kaže i da se Vu?i? u ime Srbije sprema da rasproda zemlju i ne dozvoljava vojvo?anskim paorima da bilo šta o toj temi kažu. Realnost je da niko nije glasao za ovakve Vu?i?eve mere, za njegovu osionost, za to da obi?ni gra?ani snose najve?i teret „reformi“ i niko mu nije dao mandat za to da rasprodaje zemlju. On to zna i zato pokušava na sve na?ine da od sebe napravi žrtvu ambasadora, tajnih službi, opozicije, unutarstrana?kih špijuna i izdajnika, pa ?ak i žrtvu gra?ana, nadaju?i se da ?e tako zadržati kormilo u svojim rukama. Od života gra?ana pravi medijski cirkus u kojem ?ak najavljuje, preko svojih pla?enika, da mu je navodno i život do petka u opasnosti. Petak je davno prošao, dobro je premijer i ništa mu ne fali, ali javni dug i dalje raste, paori su još uvek u panici, a gra?ani su u me?uvremnu izašli i na ulice da pokažu da nisu spremni da budu robovi sistema koji premijer nastoji da sasvim uspostavi. Premijera niko ne treba da ubije i ne?e ga ubiti, ali ?e premijer izgubiti vlast i odatle dolazi sve jasnija nervoza.

Verujem da bi se drug Tito smejao ovakvom amaterizmu, falšu od politike i politi?ara. No i pored svega, simbolika 29. novembra 2015. može biti dovoljno važna za sve koji danas živimo stvarnost Vu?i?eve Srbije, ako je to bio datum kada je po?eo kraj samovolje jednog ?oveka. Na kraju, nije toliko ni važno da li bi se smejao drug Tito, njega nema, ve? je važno smejemo li se mi.

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!