IGOR BESERMENJI: Večita defanziva ili nova energija

28 Dec 2014

Vojvodina u 2015. godini

Vodeća partija po izboru građana Srbije, Srpska napredna stranka, tokom prethodnih meseci nije toliko agresivno u javnosti pokazivala afinitete ka osvajanju vlasti u Vojvodini, kao što je to bio slučaj ranije. Naravno, to nikako ne znači da vojvođanski prvaci ove partije (Igor Mirović i… ostali) manje maštaju o bojenju Vojvodine u crveno-plavo-bele boje SNS-a, već se radi o nedostatku stranačkih kapaciteta, lošem kadru, nedostatku legalnih metoda kojima se vlast osvaja, ali i očigledno nedovoljnoj zainteresovanosti lidera stranke Vučića da se Vojvodinom bavi. To relativno zatišje, ponavljam, ne znači da se SNS zasitila vlasti, već naprotiv, postoji tu neki skriveni bes u redovima vojvođanskih naprednjaka, a koji se vidi i u izjavama u kojima uporno naglašavaju da je 2015. predizborna ili izborna godina, tako da navodno ne mare jer znaju da će dočekati i svojih pet minuta. Ustvari, radi se o javnoj molbi lideru da se seti da i oni postoje, jer oni (Igor Mirović i…ostali) vide vrlo dobro da ih još uvek nema u Vučićevoj agendi, pa su tako ispred njihovog nedosanjanog vojvođanskog sna bili mnogi drugi i sve drugo, pa čak i neki koji nisu opozicija u Banovini.

Naprednjaci iz Vojvodine u jednom sigurno imaju pravo. 2015. zaista jeste predizborna, a niko ko bar malo poznaje srpske političke prilike i prethodne godine pune neverovatnih obrta, ne bi smeo sa potpunom sigurnošću da tvrdi da možda neće biti čak i izborna godina. Jednostavno, postojeća srpska politička elita nije uspela da ubedi građane da je doslednost apsolutno uvek na listi prioriteta, pa nikada ne smete da tvrdite da će nešto biti onako kako vam se čini ili kako bi trebalo.

Predizborno-izborna naredna godina biće vrlo važna za određivanje vojvođanskog političkog puta u predstojećim godinama, naročito u kontekstu dalje integracije Republike Srbije u EU. Vojvodini je neophodno hrabro rukovodstvo koje će umeti da na putu zemlje ka Uniji prepozna trenutke kada će biti važno istupiti sa sopstvenim zahtevima i skrenuti pažnju međunarodne javnosti na postepeno i dugotrajno gušenje vojvođanske autonomije, a naročito kada na red stigne pitanje promene Ustava Srbije. Sadašnji odnosi u pokrajinskoj koaliciji ne obećavaju da bi takva zajednička akcija za odbranu vojvođanskih interesa mogla da bude sasvim uspešna, jer još jednom, postoje strane koje posrću u doslednosti u poštovanju principa sopstvene politike za koju su dobile podršku Vojvođana.

U septembru, Skupština Vojvodine usvojila je Deklaraciju o potrebi pokretanja postupka za promenu Ustava Republike Srbije koju nije podržala stranka predsednika vojvođanske skupštine, Savez vojvođanskih Mađara. Ako je pre toga bilo još uvek nejasno, onda je tada postalo jasno da se ta stranka ozbiljno udaljila od svoje politike prema vojvođanskoj autonomiji koju je vodila, a zahvaljujući kojoj je i dobila mesto predsednika Skupštine Vojvodine. U svojoj najnovijoj izjavi, gospodin Pastor obaveštava javnost da će SVM podršku predlogu budžeta Vojvodine uskratiti ako ugleda zahtev za njegovu smenu. Dakle, ne radi se samo o paradigmi gubljenja identiteta jedne stranke koja je otišla predaleko u pravljenju kompromisa sa svojom politikom, već i o paradigmi odnosa velikog broja političara u Srbiji prema tom odgovornom i velikom poslu kakav je politika. Upravo zbog takvog odnosa kojim se vređaju građani i njihova izborna volja, bavljenje politikom poprimilo je najgoru konotaciju. U ovom slučaju, gospodin Pastor najviše je uvredio svoje birače, a potom i sve ostale Vojvođane.

Iako uvek u defanzivnoj poziciji u odnosu na Srbiju, Vojvodina je imala svoje prilike koje nije koristila. Poslednja velika šansa za Vojvodinu i njenu ustavno-pravnu i političku borbu propuštena je 2006. godine usvajanjem Ustava koji su podržale tadašnje najveće stranke u Srbiji vođene Tadićem, Koštunicom i Nikolićem. Sve ostalo što je došlo u godinama posle toga, poput odluke Ustavnog suda o neustavnosti brojnih nadležnosti Vojvodine, te ovogodišnjeg upodobljavanja Statuta Vojvodine toj odluci, samo je posledica Ustava iz 2006. godine. Najtragičnije je ustvari to što građani Vojvodine taj Ustav nisu ni podržali, ali je stav Bojana Pajtića i Borisa Tadića bio klimoglav za taj i takav Ustav, zbog čega su, između ostalog, obojica u godinama koje su sledile platili ozbiljnu političku cenu. Najmanje poštovati Vojvođane u situaciji kada su vam oni dali najveću podršku da vladate i kada najveći legitimitet za vladanje crpite upravo iz njihove volje, teško je razumeti. Međutim, za stranku koja pretenduje da na talasu agresivnog populizma pohara i vojvođansku ravnicu, čak ni greške demokrata iz 2006. nisu dovoljno velike da bismo ih pustili da prođu.

Bila 2015. za Vojvodinu predizborna ili izborna godina, sigurno je da su joj pre svega potrebni odgovorni i hrabri ljudi sa novom energijom, aktuelnoj koaliciji potreban je novi vetar koji bi ih pogurao unapred i probudio iz laganog pada u osećaj bespomoćnosti izazvanog opštom klimom ugnjetavanja Vojvodine i planskog demonizovanja Vojvođana i vojvođanske ideje. To se može postići jedino čvrstim dogovorima i oslobađanjem od nekih prošlih odnosa i personalnih sukoba. Plan vojvođanskih naprednjaka za osvajanje vlasti u Vojvodini zove se imenom i prezimenom Aleksandar Vučić, ali to neće biti dovoljno za Vojvođane. Vojvođani se ne fasciniraju mostovima, samitima i velikim obećanjima za 2023. godinu, već žele da im se garantuje njihova autonomnost o čemu govore sva relevantna istraživanja. Najveći procenat Vojvođana smatra da je Vojvodini potrebna jaka autonomija i u ovom trenutku ne traže ni manje ni više od toga, a SNS im to ne nudi, već im nudi Vučića. Hvala lepo, ali taman da je gospodin Vučić i novi Dalaj Lama, to je banalizovanje i podsmevanje vojvođanskom pitanju u okvirima njenog problematičnog odnosa sa Beogradom, koji se može rešiti jedino osnaživanjem pozicije Vojvodine i njenom ustavnom zaštitom i nikako drugačije. Oni koji zastrašuju građane pričama o nekakvom separatizmu kojeg samo oni vide, zapravo ga danas najviše i izazivaju. Kako ne bi izgubila od loše konkurencije, aktuelna pokrajinska vlast mora da bude spremna na hitne promene u sopstvenim redovima, na pronalaženje načina za bolje približavanje građanima i mora da im ponudi nešto svežiju i jasniju retoriku od one koja je posledica večitog defanzivnog odnosa u kojem je Vojvodina u odnosu na Beograd.

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!