IGOR BESERMENJI: Uzroci i posledice

27 Feb 2015

Povodom “afere” u Karlovačkoj gimnaziji

Pre nekog vremena sreo sam svog profesora latinskog jezika iz Karlovačke gimnazije. Od četiri profesora latinskog koje smo imali tokom četiri godine, on je bio prvi koji nam je predavao, učio nas je osnovama i to je bilo vreme kada sam još uvek imao pristojnu ocenu u dnevniku iz tog predmeta, problemi između latinskog jezika i mene su krenuli kasnije. Sećam se svog razreda, nismo bili najbolji, ali nismo bili ni najgori. Svako je bio u nečemu dobar, dok su mu neki predmeti išli malo slabije, tako da je većina razreda bila vrlo dobrog uspeha, ili čuvenog “odličan na granici”, što je bio i moj standard. Bili smo, međutim, jedno od odeljenja sa najviše izostanaka, a razlozi za to su bili brojni, pa su do razrednog starešine istoričara Zorana Mićunovića stizala različita opravdanja, od lekarskih, preko “due to dernek”, do “oteli su me vanzemaljci”. No i pored svega toga, profesorima smo bili možda i omiljeno odeljenje u generaciji, ili se barem meni tako činilo. Nije bilo otvorenih sukoba sa profesorima, razredni nije dobijao neke ozbiljnije pritužbe na nas, niti su roditelji dolazili sa specijalnim zahtevima za svoju decu. Prihvatali smo sankcije, znali smo kada smo grešili, dobijale su se jedinice i ukori, a i dalje smo imali vrlo dobar odnos sa profesorima. Znali smo da su oni tu da nas nečemu nauče i da će nam jednog dana, kada prođu i lekcije i durenja i opomene na tromesečju, nedostajati, a tako i bi. Moram biti sasvim subjektivan pa reći da su karlovački profesori ipak nešto posebno, tako smo ih i doživljavali. Biti sa profesorima na času, u dvorištu, pa ih potom sretati u “Vilenjaku” i u autobusu po povratku iz škole sa slušalicama u ušima, bilo je posebno iskustvo. Na kraju četvrte godine, sećam se da smo se čak raspravljali oko toga koje profesore da pozovemo na matursko veče, jer je svako odeljenje moglo da uputi poziv ograničenom broju profesora. Nije bilo lako odlučiti se za samo nekoliko njih. Danas, šest godina od mature, Karlovačku gimnaziju pamtim po tome što je bila mesto gde sam odrastao, gde sam upoznao različite ljude, đake i profesore, koji su mi do danas ostali prijatelji.

A onda sam juče pročitao tekst u Blicu o navodnoj hajci koju moji bivši profesori vode protiv učenice koja je odlukom škole izbačena jer je na društvenoj mreži “Instagram” pravila “šaljive” montaže fotografija na kojima se profesori prikazuju kao alkoholičari ili perverznjaci i još što šta drugo. Naslov je “Iživljavanje u gimnaziji: Profesorska hajka na učenicu zbog šale”; u pitanju je tendenciozno napisan tekst novinara Blica, neodgovornih ljudi koji će sutra svom detetu reći da je sasvim u redu da u javnosti ismeva profesore, ili bilo koga drugog, jer “to je samo šala”. A onda će isti taj pametnjaković ili pametnjakovićka u nekom drugom tekstu da nam piše o tome kako našoj deci fali znanje, kako maltretiraju profesore i roditelje, kako imaju samo dvojke i kako ne znamo “kuda ide srpska mladost”, što je bio jedan od naslova koje sam često viđao u štampanim medijima. Pa, eto, ide baš tamo gde joj vi utirete put ovakvim tekstovima. Uopšte ne sumnjam da se devojčica koja je pravila sporne fotomontaže i ismevala ljude s kojima je provodila vreme na časovima, danas oseća loše i da je svesna svoje greške. Verovatno to ne bi uradila da može da vrati vreme. Ja sebi neću dozvoliti da sudim o stepenu sankcije koji zaslužuje, jer za to nisam kompetentan. Međutim, granice moraju da se postave ili ćemo u suprotnom za nekoliko godina čitati i o tome kako se vodi hajka na dete od strane profesora koji je fizički napadnut. Ovde postoji toliko spornih momenata. Od učenice koja je verovala da je javno ismevanje ljudi u redu (a nažalost sigurno nije jedina kojoj to nije objašnjeno na vreme), preko sramotnog Blicovog pisanja koje opravdava pritisak na profesore, do roditelja devojčice, koji se, kako sam razumeo, takođe bune oko toga što im je dete sankcionisano. Profesori tvrde da je na njih vršen pritisak. “Zvali su me iz Pokrajinskog sekretarijata za obrazovanje i rekli da pazimo šta radimo u ovom slučaju. Po onome što smo čuli iz Prosvetne inspekcije, njen očuh ih je često zvao” , tvrdi direktorka gimnazije. Moje pitanje je šta mi želimo da stvorimo od dece koja danas odrastaju i kakvo društvo želimo da im ostavimo? Kuda ide “srpska mladost”? Prema novinarima Blica, ceo problem svodi se na sledeće: “Izgleda da je ponos pedagoga važniji od obrazovanja jedne devojčice koja je već izgubila tri meseca školovanja.” Da li je moguće da se neko može ovako neodgovorno baviti problemom i na ovaj način izveštavati javnost? Devojčici pre svega želim da nauči nešto iz ovog sigurno teškog perioda za nju. Meni je te devojčice jako žao, jer očigledno niko oko nje, od pojedinaca do društva koji se navodno bore za njeno pravo na nastavak školovanja u Karlovačkoj gimnaziji, ne želi da joj zaista pomogne. To neće učiniti ni pritiscima na profesore, direktora, školu, niti novinskim tekstovima poput ovog u Blicu, već tako što će razgovarati sa njom, pričati o uzroku a ne samo o posledicama i konačno, pomoći joj da razume da je ova sankcija za nju dobra, jer će učiniti da odraste. Nema ničeg strašnog u prelasku u drugu školu, a još manje u učenju na sopstvenim greškama. Svi koji danas vrše hajku na profesore Karlovačke gimnazije, čine protivuslugu i toj devojčici i svojoj deci i celom društvu. Ako to ne razumeju, ja ih molim da za deset godina ne budu prvi u redu kada se bude pričalo o fizičkim napadima na profesore i kada se budu tražili krivci, jer krivicu već danas mogu, između ostalih, da pripišu sebi. Ako ovaj slučaj prođe bez sankcije, kakvu poruku šaljemo drugoj deci? Da li to znači da će svakome ko od danas bude javno ismevao profesore, zaposlene, šefove, đake, kolege to biti oprošteno i čak dozvoljeno? Ako neće, a kako ćemo to da im objasnimo, kako ćemo da napravimo razliku? Zar to neće biti nepravedno prema onima koje ćemo u budućnosti sankcionisati? Na kraju, od tih profesora očekuje se da obrazuju generacije dece koja će tek krenuti u školu, pa kako se možemo na ovakav način ophoditi prema njima? Danas mi se čini da oni nemaju ničiju podršku, što je strašno.

Nažalost, ovaj slučaj samo je deo opšteg standarda ovog društva da uništi sve što se uništiti može, a potom lamentira nad sopstvenom sudbinom, okrivljujući druge za posledice svog delovanja. Ovaj slučaj će proći, a ja devojčici svakako želim sve najbolje i da joj se život što pre vrati u normalu, njena krivica je samo delimična. Ostatak krivice pripada svima onima koji joj daju pogrešan primer, navodno boreći se za njeno pravo na školovanje u Karlovačkoj gimnaziji. Međutim, šta će biti sa svim drugim, sličnim, a možda i gorim slučajevima koji su tek pred nama? Kako ćemo njih rešiti? Svi koji vrše pritisak na profesore i novinari Blica, izgleda znaju, pa ne moramo da brinemo. Ide “srpska mladost”… nekud.

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!