IGOR BESERMENJI: Tiranija nad mišljenjem

03 Feb 2015

Zašto se vlast toliko plaši kritičkog mišljenja?

Sve smo bliže tome (a možda smo već dotle i stigli) da najpreciznije određenje naroda u Srbiji bude shvaćeno u onom aristotelovskom shvatanju demosa – siromašni sloj stanovništva. Trudeći se da u izražavanju, govornom i pisanom, izbegavam termin “narod”, jer me prizvuk te reči ipak previše podseća na manipulativne sentence narodnjačkih vetrova srpske političke scene, odlutao sam do toga da ne znam više o kome govorim kada mislim o toj masi ljudi, svima nama, ili većini nas, koji činimo stanovništvo Republike Srbije. Nažalost, sada kada su trenutne društveno-političke okolnosti u državi takve kakve su, postalo mi je jasno o kome mislim, govorim i pišem i taj “narod”, taj demos, postao mi je malo manje odbojan termin. Ustvari, sve vreme sam i bio pod uticajem svog dubokog otklona u odnosu na politički i retorički folklor značajnog dela srpskih političara, ali sada kada počinjem da verujem da se i sam narod prepoznaje narodom, u onom smislu da nas muka tera da se približimo jedni drugima, sada sam u miru i sa tim pojmom.

Opšte sablažnjavanje vodeće vladajuće stranke, Srpske napredne stranke, “fabrikovanim aferama” kojima ih navodno svi ugrožavamo, postalo je više nego degutantno. Najavljivati mitinge podrške samima sebi u situaciji kada ste, narodnom voljom, odabrani da budete većina koja može i samostalno da vlada državom, potpuno je neverovatno. Da li se ovo još negde skoro dogodilo, da se apsolutna većina na vrhuncu svoje moći u vremenu kada čini po sopstvenim rečima najbolje što može za svoju državu, oseća toliko nezaštićeno od svojih građana da mora na ulice? Ne da ja znam. Smatram ovakve vapaje apsolutne većine degutantnim. I zato ne razumem one koji bi da ćute o fenomenu nekakvog straha koji SNS izražava u odnosu na demos koji ih je doveo na vlast. Gde se to još apsolutna većina do te mere plaši apsolutne i siromašne manjine da mora da preti izlaskom na ulice da bi nam pokazala kako je nezadovoljna našim ponašanjem, odnosom prema njihovom radu, reformama koje sprovode? Ako je opšta klima u društvu takva da vi ne smete da kažete da ste nezadovoljni time što ste voljom države siromašniji od pre nekog meseca dok u Narodnoj banci Srbije imaju vremena i da ugađaju svojim stopalima na radnom mestu, onda je to prvoklasna cenzura. Ako to nije cenzura, onda ja ne znam šta jeste.

Đovani Sartori je ipak kritikovao ovakvo određenje naroda kao siromašnog sloja zato što pripadnike nesiromašnog sloja čini ne-narodom. Slažem se, ali mislim da bi i on još jednom razmislio o svojoj kritici kada bi danas boravio u Srbiji. Dakle, nije narod u Srbiji taj koji gura današnju vladajuću srpsku elitu u ne-narod, već oni to čine sami, a ko smo onda mi da im to zabranimo? Prema pisanju medija, čak sedam puta više državnih, službenih automobila danas imamo u Srbiji nego što ih ima Nemačka. Dakle, nije sve baš ni tako banalno, kako vlast opisuje naše optužbe. Negde mora da se stane, negde mora nos da se promoli i van tih tamnih prozora audija i škodi i zakorači u blato, u “srpsku istinu” koju vlast proizvodi. Nikada nisam bio jedan od onih koji će visinu političarskih i državničkih plata dovoditi u pitanje. Politika je ozbiljan posao i treba da bude dobro plaćen, ali samo ako se obavlja odgovorno. Ko ga obavlja odgovorno, treba proporcionalno svom radu i odgovornosti da bude i plaćen. Nije problem u novcu, već u njegovoj zloupotrebi, u amnestiranju sebe od bilo kakve odgovornosti. “Jel vi to od mene tražite da ne poštujem Zakon o bezbednosti na radu po čijem Pravilniku proizilazi obaveza da onome ko radi za računarom obezbedite držač za noge?” Ne gospođo Tabaković, ne tražimo to od Vas, mi samo želimo da Zakon bude jednak za sve, pa da držač za noge u tom slučaju stigne i do svake sekretarice, na primer, koja danas radi neprijavljena kod nekog neodgovornog poslodavca, za minimalnu sumu novca, prekovremeno, a koja će za razliku od Vas, sigurno da odgovara ako rezultati njenog rada ne budu zadovoljavajući. To tražimo. Dakle, nemojte sami da birate da budete ne-narod, a onda da negodujete što vas narod ne razume ili kritikuje.

Tvrdnja ministra odbrane Bratislava Gašića da je premijer Srbije najugroženija ličnost u Srbiji takođe je degutantna. Dođite do centra Novog Sada i prošetajte ulicama, srešćete beskućnike, decu na ulici koja sutra možda neće imati baš ništa za doručak. Oni su najugroženiji. Međutim, nije tako ni čudno što je gospodin Gašić u zabludi (iako vrlo problematično), ali jeste veoma opasno to što se nastoji da se takvim potpuno nesenzibilnim izjavama perfidno izbegne politička tiranija, ali samo kako bi se otvorila vrata socijalnoj (tiraniji). Društvena ili socijalna tiranija, tiranija nad mišljenjem, apsolutno je na delu. Možda je premijer i u pravu kada kaže da ima i pojedinaca i medija koji slobodno kritikuju rad vlade, jer zaista nas ima, ali on nije u pravu kada kaže da cenzure i pritiska nema. Kako drugačije razumeti bes kod vladajuće garniture koji je proizveden našim kritikama, a koji ide dotle da hoće da svoju ljutnju usmerenu ka nama izraze na ulicama? To je čist pritisak, želja da se ostane politički korektan, ali da se ovlada mišljenjem, da se dođe do tačke kada mišljenje više neće postojati van onoga što je proizvedeno politički i društveno poželjno mišljenje. A ako ćemo pošteno, nije ni politički korektno da se apsolutna većina samoproglasi najugroženijom. Međutim, ako je aristotelovski demos u Srbiji počeo i sam da se shvata narodom i konačno počeo da uviđa neke već duže vreme očigledne devijantne odnose na relaciji država-narod, a ima naznaka da je taj proces u svom začetku, onda to samo može da bude pozitivno. Ne zbog toga što smo nezadovoljni SNS-om, nego da bismo stvorili neke zdravije odnose za buduća vremena i sa nekom novom vlašću, a ona će svakako doći, jer ona vlast koja penzionerima poruči da je njihov novac ionako državni, ne bi smela da se provuče bez opomene i poraza u narednom izbornom ciklusu.

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!