IGOR BESERMENJI: Tako nam nedostaje malo normalnosti

03 Jan 2017

Toliko smo padali svih ovih godina, vreme je da ustanemo

Uz rizik da se jedan od najvećih savremenih vojvođanskih umetnika naljuti što mu ime, po ko zna koji put, prišivamo nekakvim političkim diskusijama, ipak, neka ide i ovaj tekst. Đorđe Balašević nam je odavno možda rekao šta misli o tome što uvek očekujemo od njega da bude naš glas koji dopire do tamo negde, jako daleko, i do tamo nekih, jako dalekih. Teško je o njemu bilo šta napisati, a biti siguran da mu ime nisi ukaljao svojim slobodnim interpretacijama, pa evo i sad već problema sa prethodnom rečenicom. Prvo, ko smo to mi čiji je on glas, drugo kad smo ga pitali da on to bude i treće da li su dobro shvaćeni davno napisani stihovi:

Imo bi ja štogod kasti da se čovek zaprepasti. Paz´ da ne bi.
Svi to vide, svima jasno, samo ja da kažem glasno, a? Dodj´te sebi.”

Pa ipak, u ovom trenutku, nema korisnijeg koncerta, ma ne ni koncerta – nego okupljanja, druženja, ma ni korisnijeg zajedničkog stajanja – toliko da budemo jasni, od onog koje je najavljeno za pretposlednji dan prethodne godine u Beogradu i devetnaesti dan Nove godine u Novom Sadu. Birao on ili ne, gospodin Balašević je ponovo biran. Stotine prijatelja, stvarnih i virtuelnih, obradovalo se najavi ovih zajedničkih stajanja, videvši ih kao šansu da se nađu u jednom stanju normalnosti tokom tih nekoliko časova balaševićizma. Biti „u normali“ odavno je postalo luksuzno stanje, što zbog toga što je Srbija danas vođena društvom kakvim je vođena, a malo, mora se reći, i zbog toga što su koncerti gospodina Balaševića u ovoj našoj ravnici davno postali ređi i od prestupnih godina. Lepo je bilo videti ozarena lica prijatelja i lajkovima i šerovima i fejvovima okićene, kako i dolikuje pretprazničnom raspoloženju, statuse virtuelnih prijatelja, a sve to zbog misli, pesama, melodija jednog čoveka-simbola stanja koje je postalo, ne samo luksuzno, već i pomalo zaboravljeno.

Međutim, ozbiljnije je pitanje od mnogih drugih, bezveznih, kojima smo se (i) prethodne godine bavili – šta posle njega, ako je to stanje normalnosti u našem Novom Sadu i okolini još samo viđeno na njegovim koncertima? Bože prosti, neka nam gospodin Balašević poživi još dugo, ali treba razmišljati šta ćemo ako jednog dana, kako je rekao nedavno u razgovoru za NIN, možda zaboravi šta sledi iza „Znate l’ priču o…“? Šta smo naučili, kome smo naučeno ispričali? Pesme su mnogo rekle, a mnogo je govorio i on između stihova, podsetivši nas: „Svi to vide, svima jasno, samo ja da kažem glasno…” Da li ćemo biti glasniji u Novoj godini i šta ćemo reći? Ako smo “mi” s početka ovog teksta zaista “mi” – i razumemo se i bez prebrojavanja i dodatnog objašnjavanja, da li smo se spremili da normalnost posle devetnaestog u Novoj godini preselimo i van koncertne hale?

Nije da nema nikog ko bi znao i umeo da povede, nije da se nema s kim i za koga, nije da se nema za šta i zbog čega potruditi i reći glasno ono što se vidi i što je jasno. Režim sedi na najtanjoj grani od kad se vere po našim životima i nema više kud. Do besmisla su ogolili svoj sistem funkcionisanja, da više ni sami sebi ne veruju, odavno im i iz njihovih redova neko seče tu granu na kojoj sede. Sad se već čini da se oni više ništa i ne pitaju, nego je nejasno ima li ko da im pokaže put dole.

Jedan čovek je već godinama radio javan posao tako da su ljudi u njemu videli nadu za 2017. i mnoge sledeće godine. Zasmetao je i režimskim kerama. Nije da nisu pokušavali da mu prišiju svašta, ali džabe – toliko su se sami ogolili i preterali van svakih granica čak i u tim pokušajima napada na njega, da im niko i nije mogao poverovati. Svi građani su, na razne načine, osetili to odsustvo normalnosti iz naših života i okoline – majke su postale krive jer su majke, radnici krivi jer im se ide u toalet pa moraju u pelene, materijalno siromašna deca kriva jer nemaju novca pa im treba dečiji dodatak, novinari krivi jer postavljaju pitanja, opozicija kriva jer postoji.

I pre nego što svi postanemo krivi što postojimo, možda da se više ništa ne čeka, nego da se u ovoj godini sve kaže kako jeste, kad treba i kako treba, a ako ne ranije, eto šanse već u aprilu. Gospodinu Balaševiću izvinjenje što se bez njega nije moglo početi, a evo, ni završiti, još jedno piskaranje s političkim prizvukom, uz najlepše želje za devetnaesti u Novoj godini. Toliko smo padali svih ovih godina, da nam je valjda neophodno da imamo neke definicije, nešto ili nekog ko nam je paradigma života koji većina živi tek ponekad i koji bi bilo tako dobro preseliti iz koncertnih hala u malo prostranije predele. Kako bi to bilo lepo – videti sve te ljude kako zajedno stoje, jednako srećni i kad nije devetnaesti.

Kako bi to bilo lepo – da dođemo sebi.

(Autonomija)