IGOR BESERMENJI: Svirci na Titaniku

23 Jan 2014

O novinarstvu, vrlo lično

U više navrata donosio sam odluke koje su za mene bile veoma teške. Odbijao sam ponude da se vratim poslu u medijima, konkretno televiziji. Apsolutno mi ništa nije teže padalo od pomisli na to da imam priliku da ponovo sedim u jednoj televizijskoj redakciji, ali da uprkos strasti koju imam ka tom poslu, izgovaram – „ne“.

Jedan septembarski dan 2012. godine bio je poslednji koji sam proveo kao novinar i voditelj regionalne televizije, u kojoj sam radio skoro tri godine. U nekom momentu mog rada u toj medijskoj kući, vodio sam i uređivao tri emisije nedeljno, uz rad na vestima, gde sam povremeno bio i spiker i urednik, kao i redovan rad na terenu. Zvuči nemoguće? Bilo je upravo tako. Sve to sam sam birao, uz veoma jasnu predstavu o riziku da ne budem shvaćen ozbiljno zbog rada u različitim programima (od informativnog do zabavnog) i velikom broju emisija. Nisam mario za moguće posledice ili negativne komentare, bilo mi je važno samo da se osećam dobro i da se osećam živim, a rad u studiju mi je to pružao više od bilo čega drugog. Na televiziju sam došao sa tek napunjenih 19 godina i sa iskustvom rada u tinejdžerskoj emisiji u produkciji škole za talente UMS, gde sam čitao vesti iz sporta. Vrlo brzo, zavoleo sam novinarstvo. Zavoleo sam sve vezano za taj divan posao. Uzavrelu atmosferu u redakciji, rasprave oko toga ko će prvi da montira svoj prilog, pauze za kafu, jurcanje na terenu (dobro, ovo me je pomalo umorilo posle nekog vremena), ali naročito sam zavoleo studio i sve emisije koje sam vodio, na prvom mestu emisiju u kojoj sam radio intervjue sa političarima.

Bilo je fantastičnih momenata, urnebesnih situacija u živom programu, hvaljenih emisija i sjajnih gostiju, ali naravno imao sam i promašaje i emisije koje sam poželeo da nikada nisam uradio, kao i goste za koje sam znao da ih više nikada neću pozvati. Ipak, ništa mi nije teško padalo, radio sam puno i gotovo svakodnevno, bez pauze i bez odmora. Godinama nisam nigde putovao, postojao sam ja i postojala je televizija. Najmanje od svega sam voleo da pratim svoje emisije u emitovanju, jer bih uvek pronašao na desetine zamerki samom sebi, ali sam razumeo da je i to veoma važan segment kako bi se nastavio kontinuitet napretka. Voleo sam i svoje kolege, a bili smo različiti. Verovatno sam sa svakim u nekom trenutku imao i raspravu, ali brzo bih na to zaboravljao. Znao sam da smo i dalje tu jer imamo makar jednu zajedničku osobinu, a to je strast prema poslu. I rad u teškim uslovima.

Jedan od problema, međutim, bio je u tome što sam pored novinarskog posla u toj medijskoj kući obavljao i druge poslove, jer su tako nalagale okolnosti: dočekivao goste kuvajući im kafe, trčao minut pred emitovanje uživo na sprat kako bih im doneo čašu vode, brisao sto pola minuta pred uključenje uživo jer nije bilo nikog drugog da to učini… Gosti su to gledali i to su bile za mene stvarno neprijatne situacije. Takvih situacija bilo je jako puno i nažalost, s vremenom bivale su sve češće. Umarale su nas. Ljudi su masovno odlazili, davali otkaze usled neredovnog isplaćivanja zarada i bilo nas je sve manje. Zato sam cenio sve svoje kolege. Izdržali smo nešto što bi malo ko mogao i malo ko želeo. Voleli smo televiziju. Međutim, kako je vreme prolazilo, raslo je zasićenje svim tim uslovima rada, neredovnim zaradama i atmosferom nezadovoljstva sopstvenim rezultatima. Ono što je, čini mi se, bilo najteže podneti, jeste gubitak vizije, perspektive i ideje šta uraditi da se situacija promeni. Bili smo poput onih sviraca na Titaniku koji su svirali dok god su mogli, (ne)svesni haosa koji ih okružuje. Nesvesni zbog ljubavi prema poslu, ali i te kako pogođeni realnošću koja nas je poražavala sve jače.

Bio sam svestan činjenice da je situacija u medijima u celoj zemlji, u manjoj ili većoj meri, slična. Naročito u lokalnim medijima. Dugo sam odbijao da poverujem u to, ali ubrzo su mi stvari postajale jasnije. Slušao sam iskustva starijih kolega, njihove savete i upozorenja. Bilo je teško čuti kako velika većina njih ima samo jedan savet: „Ne treba ti to.“ Ja sam želeo da čujem upravo suprotne sugestije. Zbog rada na televiziji nekada sam zanemarivao i fakultetske obaveze, radio sam toliko da je bilo teško u nekoliko sati slobodnog vremena biti koncentrisan na gradivo, a tada sam bio na osnovnim studijama politikologije. Kada nisam radio, provodio sam vreme u uznemirenosti zbog nedostatka finansijske i profesionalne perspektive. Gledao sam oko sebe ljude koji ne mogu da plate autobuske karte kako bi došli na posao i osećao sam se strašno loše zbog toga. Bio sam na prekretnici, ali nisam mogao brzo da donesem odluku. Pokušavali smo sve da situaciju promenimo, ali bi nas okolnosti u kojima radimo na kraju porazile. Znao sam da nije tako samo u mediju u kojem sam ja radio, već da je reč o jednom velikom sistemskom problemu nepoštovanja medija i njihove uloge. Država je zanemarila medije i posledice se osećaju možda jače nego ikada ranije. Neki kažu da je situacija gora nego devedesetih godina, o čemu ne mogu da govorim, jer sam tada bio dete.

Pravi problem je nastao onda kada sam shvatio dve stvari. Prva se odnosila na samu prirodu novinarskog posla, koja je sve više i jače bila u sukobu sa vizijom koju sam imao. Tokom rada u emisiji u kojoj sam razgovarao sa političarima bilo mi je sve jasnije da mi postaje teško da budem objektivan. Želja da kažem svoj stav, da dam sopstvenu ideju i predstavim svoju viziju bila je sve jača. Najpre sam mislio da će to proći, ali – to se nije desilo. Baš naprotiv, bilo mi je sve teže ne biti subjektivan. To je borba koju sam vodio sam sa sobom u poslednjim mesecima koji su prethodili mom napuštanju televizije. Ta unutrašnja borba je bila samo moja i nije imala veze sa uslovima rada. Druga borba koju sam vodio ja, ali i mnoge druge kolege ticala se upravo osećaja nemoći i gubitka profesionalne perspektive. Bilo je sve teže posmatrati sunovrat u kojem je svaka akcija ostajala bez rezultata, ali još teže je bilo razumeti da je situacija u velikoj većini medija, upravo takva. Ja sam voleo i stres koji je sve to nosilo sa sobom, ali i to je jednom moralo da stane. Svestan da sve češće osećam gubitak strasti i želje s kojima sam tri godine ranije došao u redakciju, doneo sam odluku da odem. Nisam želeo da do kraja izgubim ljubav prema novinarstvu koja mi je sasvim promenila život u 19. godini. Isto tako, na dan odlaska doneo sam još jednu odluku, a to je da ću se televiziji vratiti samo ako budem imao uslove za rad kakve smatram da novinarima priliče i ako budem imao jako dobar tim ljudi oko sebe. I naravno, ako moj unutrašnji glas bude u saglasnosti sa ulogom novinara. Mnogi su mi rekli da to što želim i tražim, ne postoji u Srbiji. I uprkos tome, s vremena na vreme bih poklekao i slao svoju biografiju medijskim kućama, tek da osetim ponovo to ushićenje i tu blizinu profesiji. Ipak, u nekoliko navrata kada sam jasne pozive dobijao, kategorično sam rekao – „ne“. U takvim situacijama znao sam da je to odluka koju moram da donesem. Osećao sam da je to uloga koja možda više nije moja. Imam veliku želju da promenim stvari, da ja budem taj koji će preuzeti odgovornost. Uvek bih se setio obećanja koje sam sebi dao poslednjeg dana rada na televiziji.

Novinarstvo je duboko potcenjena profesija u ovoj zemlji, a novinari nažalost nedovoljno poštovani od strane celokupnog društva. Veoma mi je žao zbog toga. Ukoliko bih bio u poziciji da menjam stvari, da utičem na promene, mislim da bih počeo upravo od poboljšanja statusa novinara. Moj dubok naklon svima koji se u ovom trenutku bave novinarskom profesijom i koji istrajavaju u želji da pokažu njen najsvetliji obraz. Dubok naklon svim novinarima koji u ovom trenutku sede u nekoj redakciji i marljivo obavljaju svoj posao. Svi oni to čine u zemlji u kojoj ih nedovoljno cene, u kojoj su nedovoljno plaćeni za posao koji obavljaju i stres koji ga prati. Ne znam da li ću više ikada ponovo sesti u studio, poželeti gledaocima dobro veče i najaviti gosta. I ovaj tekst pišem verovatno zato što osećam veliku naklonost ka toj profesiji koja mi je donela toliko toga dobrog i koja mi je zauvek promenila život, zbog čega mi nije žao nijednog provedenog dana u radu i nijednog stresa kroz koji sam prošao i nijednog meseca koji sam proveo radeći svaki dan, čekajući već uveliko zakasnelu platu. Drugi razlog je moj aplauz svima onima koji su i dalje njen deo i koji je obavljaju sa velikom ljubavlju i posvećenoću i obećanje da ću ako ikada budem u situaciji da pomognem poboljšanju položaja statusa novinara, to i učiniti.

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!