IGOR BESERMENJI: Strah od sveta i moderni diktatori

28 Sep 2017

Nacionalisti, populisti i izolacionisti u sukobu sa civilizacijom

Rasprava o ulozi i potencijalu nacionalne države u visoko globalizovanom svetu u kakvom živimo – traje već dugo. Ali, veliko je pitanje s koliko se iskrenosti pristupa temi, ma o kojim i ma čijim argumentima govorili – onih koji globalizaciji pomalo neodgovorno spočitavaju baš sve političke, ekonomske, društvene probleme današnjice, ili onih koji su svesni da se o nacionalnim državama kakve su građene na prostoru Evrope u proteklim vekovima, zaista više ne može govoriti onako kako se govorilo donedavno.

Nije bitno samo to sa koliko se iskrenosti pristupa ovoj temi, već i da li smo spremni da se odreknemo straha od (ne)poznatog kada govorimo o budućnosti nacionalne države i razumevanju nacionalnih interesa. Strah, ali i grčevito čuvanje postojećih obrazaca na koje smo naviknuti vekovima unazad parališu nas i limitiraju mogućnosti da razumemo svet u kojem živimo.

Dešavanja u poslednjih nekoliko godina, a pre svega mislim na migracije, te izbegličku krizu, ali i neslaganja mlađih glasača sa većinskim konzervativnim stavovima starijeg stanovništva koje se pokazalo naklonjenim tonovima izolacije i prioritetizovanja nacionalnog identiteta nad svim drugim identitetima, kao što se desilo u slučajevima SAD i Velike Britanije, kao da ubrzavaju vreme opominjujući nas da ćemo vrlo brzo morati mnogo otvorenije, iskrenije, bez straha, da govorimo o budućnosti nacionalne države, ali i formama u kojima je njen opstanak moguć, a ako je neophodno, i o njenoj (ne)poželjnosti u novoizgrađenim okvirima.

Nedavno je švedski političar i diplomata Karl Bilt u svom autorskom tekstu posvećenom izbegličkoj krizi, njenim posledicama u Evropi, pisao je o neophodnosti građana Evrope da nauče da prihvate i žive sa višestrukim identitetima i podvukao ono što je možda i bit celog teksta – da biti građanin sveta nije nikakva nelojalnost, već stvar velike časti. I to je potpuno tačno – na kraju krajeva, praviti otklon od svog identiteta kao građanina sveta, u globalizovanom svetu u kojem živimo, ne bi imalo nikakvog smisla. Pogrešno je smatrati da je vaša identifikacija sa svetom nužno suprotstavljena vašem nacionalnom identitetu, ali nije dobro ako vas vaš nacionalni identitet, ili način na koji se nacionalna država u kojoj živite odnosi prema atributima savremenog sveta, sprečava da razumete i prihvatite svoj identitet svetskog građanina.

Upravo na kartu straha od novog sveta igraju razne nacionalističke partije širom Evrope, koje ne samo da svojom neodgovornošću prema kontekstu vremena u kojem postoje predstavljaju pretnju i kočnicu pomirenju višestrukih identiteta koji postoje kod svakoga od nas i koji ne smeju više da budu u sukobu, već i zagovaraju pogrešnu politiku izolacije država, supremacije nacionalne osvešćenosti nad osećajem pripadanja civilizaciji čiji smo svi deo i koja tako posmatrana neminovno akcentuje podele i razlike među nama.

O potrebi za adaptacijom uloge nacionalne države u novom poretku koji definiše globalni svet pišu i konzervativni kritičari koji nisu naklonjeni ideji globalizacije, te i sama ta činjenica treba da bude opomena izolacionističkim i nazadnim političkim snagama da je njihova borba osuđena na neuspeh. Koliko je ideja o supremaciji atributa nacionalnog u najširem mogućem smislu šizofrena u 21. veku, videlo se i u obraćanju američkog predsednika Donalda Trampa u Ujedinjenim nacijama – on, koji je svojevremeno američke predsedničke izbore dobio upravo insistirajući na odbrani “američkog identiteta”, “američkog interesa”, sada jasno šalje signale o potrebama SAD da intervenišu u slučajevima Severne Koreje i krize u Venecueli. I dok se zainteresovanost SAD za ove krize čini neminovnom i opravdanom, naročito ako govorimo o nasilju koje vlast u Venecueli sprovodi nad sopstvenim građanima i gde je već na stotine ljudi stradalo suprotstavljajući se diktatorskom režimu, Trampova svest o tome da kao jedna od najvećih svetskih sila imaju civilizacijsku obavezu da pomognu ugroženim i nemoćnim građanima u drugim državama, u potpunom je sukobu sa njegovim stavovima o nacionalizmu, identitetu i suverenitetu, kojima je izvojevao pobedu na prošlogodišnjim izborima. Ostaje pitanje koliko je on te teme samo zloupotrebljavao da dođe na vlast nikada zapravo ne verujući u njih, ali i pitanje da li će se duh primitivizma kojeg je pustio iz boce jednostavno vratiti u nju. To ćemo verovatno uskoro videti.

Naše pomirenje sa višestrukim identitetima i globalizovanim svetom koje tako stavlja tačku na dominaciju nacionalnog identiteta na koju su nas prethodni vekovi u Evropi navikli, često se u rečima kritičara povezuje sa idejama ne samo potpunog gubljenja svesti o nacionalnom biću, već i o sistemu nekakvog megalomanskog projekta svetske države, ideji o kojoj samo oni govore i koju oni doživljavaju zastrašujućom. Radi se, naravno, o potpunoj manipulaciji. A, čak i kada bismo o svetskoj državi govorili, argumenti kojima se nacionalističke struje koriste u toj manipulaciji, skoro nikada nisu zasnovani na činjenicama. Ono što jeste činjenica je da je čak i argument jednog od najranijih kritičara koncepta svetske države, Anselma Fojerbaha, da bi jedna takva država bila država onog koji samostalno dela, odlučuje o svemu dok svi ostali trpe i slušaju, odavno oslabljen, jer stremljenje takvoj praksi upravo je svojstveno modernim diktatorima u pokušaju, koji tvrde da su nacionalni identiteti ugroženi i zagovaraju politike izolacionizma i zatvaranja granica svojih država.

Za ono što je Fojerbah nazvao “grobnicom čovečanstva”, nije neophodna svetska država, već od čovečanstva grobnicu mogu napraviti, i pravile su, upravo politike zasnovane na podelama, izolaciji i supremaciji nacionalnih nad civilizacijskim interesima. Nacionalna država, ako traži načine za svoj opstanak, mora biti u pomirljivom odnosu sa transnacionalnim atributima današnjeg sveta, jer će oni biti samo izraženiji u decenijama pred nama. Drugim rečima, svoju odbranu, nacionalna država mora da potraži na drugom mestu, a svakako ne da je prepušta nacionalistima, populistima i izolacionistima.

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!