IGOR BESERMENJI: Srbija i NATO – izlazak iz mita

22 Mar 2017

Forsirana ili izuzetno potrebna tema?

Kada sam pre nekoliko dana pitao nekadašnjeg portparola NATO-a Džejmija Patrika Šeja (bio je na toj poziciji u vreme bombardovanja SRJ 1999. godine), da li misli da će se Srbija nekada u budućnosti pridružiti NATO savezu kao punopravni član sa svim obavezama i privilegijama koje to članstvo sa sobom nosi, rekao mi je da je skoro apsolutno uveren da se to nikada neće dogoditi. Njegovo mišljenje je da su razlozi koji Srbiju sprečavaju da uđe u članstvo, suviše duboko utkani u društvu, navodeći snagu autoriteta Srpske pravoslavne crkve, kao i veze sa Rusijom. Štaviše, Šej je toliko uveren da od Srbije u NATO-u nema ništa, da je sve nazvao lost case“, iliti izgubljen slučaj, navodeći ipak značaj saradnje Srbije i NATO kroz Partnerstvo za mir, kao i potrebu da zemlja ne skreće sa puta ka Evropskoj uniji.

Iako nije identifikovan niti jedan nedvosmislen poziv niti bilo kakav pritisak sa strane da Srbija uđe u NATO, ipak tema Srbija i NATO – da ili ne, ostaje jednako živa i relevantna u političkim diskusijama i danas, koliko i pre nekoliko godina ili i mnogo pre toga. I u predsedničkoj kampanji koja je u toku, ovo pitanje smatra se gotovo nezaobilaznim, iako ta tema, reklo bi se na prvi pogled, suštinski nije politički aktuelna već duboko teorijska.

Jedan od odgovora na ovaj fenomen je sasvim sigurno jasnost činjenice da se u Srbiji NATO već dugo najsramnije i potpuno bezrazložno zloupotrebljava kao tema za diskreditaciju neistomišljenika i to svakako po pravilu od strane protivnika članstva, ali ne samo članstva, već i postojanja organizacije uopšteno. Forsiranje ove teme je očigledno stvar domaće kuhinje srpske politike, koja najčešće služi manipulaciji emocijama birača. Pa ipak, tu postoji jedan paradoks, a to je da su upravo najžešći protivnici NATO saveza na srpskoj političkoj sceni, temu toliko dugo i temeljno rabili za diskreditaciju protivnika, da su je održavali živom više nego bilo ko drugi, više i od same Jelene Milić, direktorke Centra za evroatlantske studije, koja za tako nešto i nije imala dovoljno medijskog prostora. Neprekidno insistiranje na razdvajanju „patriotskog“ od „izdajničkog“, od strane prvih, dovelo je svakog ko bi da bude relevantan na političkoj sceni Srbije u situaciju da mora glasno i jasno za prozbori malo više od po koje reči o NATO i samim tim svaki je momenat takve kampanje bio dovoljno dobar da se ponude i drugačiji argumenti od onih već poznatih i podržanih, prema istraživanjima javnog mnjenja, od većine građana Srbije.

Sada imamo situaciju da je najmanje jedan predsednički kandidat spreman da naglasi potrebu za članstvom (Nenad Čanak), dok je najmanje još jedan spreman da kaže da tema zahteva razložnu analizu i ozbiljnu diskusiju (Saša Janković). Već ovakva atmosfera čini ovu predsedničku kampanju blagonaklonijom i znatno širom u smislu raznolikosti stavova u odnosu na ovu temu.

Ali, bilo bi neodgovorno 2017. godine reći da ne postoji realna potreba da se o temi govori kao o relevantnoj, bez obzira na to što je nesporno forsirana, iz sasvim pogrešnih i krajnje sebičnih političkih razloga, od strane političkih partija patriotskog bloka u Srbiji. Najveći razlog za to leži u dobro poznatoj činjenici da je Srbija okružena zemljama koje već jesu, ili postoje jasne težnje ka tome da postanu članice NATO-a. Drugi razlog su rastuće tenzije između NATO-a i Rusije, koje, uz druge globalne potrese, svet stavljaju u stanje koje sve više podseća na vreme Hladnog rata. Treći direktno proizilazi iz prva dva, a vezan je za zabrinjavajuć nivo neizvesnosti u kojem se svet nalazi.

Posle političkih potresa koji su obeležili prethodnu godinu, niko se više i ne usuđuje da predviđa buduća događanja na globalnoj sceni. Ta neizvesnost dodatno je podržana skorašnjim oružanim provokacijama Severne Koreje na dalekom istoku, najavom administracije Donalda Trampa da se pristupi daljem povećavanju vojnog budžeta SAD, na koji već odlazi preko 20 procenata javnih rashoda, a nastavljaju se i tenzije sa Rusijom na Baltiku. Dakle, razlozi za ozbiljniju diskusiju od one „reci da ili ne“ svakako postoje, a legitimno je i postaviti pitanje održivosti vojne neutralnosti Srbije u ovakvim okolnostima.

Treba znati da je zadržavanje neutralnog statusa moguće, pa i dokazano u hladnoratovskim okolnostima. Tokom Hladnog rata, pet evropskih država (Austrija, Švedska, Finska, Švajcarska i Irska) privrženih zapadnim demokratijama i vrednostima, ostale su u neutralnom statusu. Ove zemlje imaju različite spoljne i unutardržavne razloge zbog kojih drže do neučlanjenja, a u Austriji je, poput Srbije, pitanje NATO-a podignuto gotovo na nivo identitetskog. Ipak, sa rastućim tenzijama u odnosima Zapada i Rusije i situacije na Baltiku, očekivano se o članstvu Švedske i Finske govori mnogo češće nego ranije.

Međutim, u Srbiji, pitanje neutralnosti se takođe zloupotrebljava u, nisu to ni političke, već sasvim sebične stranačke svrhe aktera domaće politike, a neutralnost kao tema biva degradirana upravo od strane onih koji prvo kažu da su za neutralnost, a onda već u sledećoj rečenici naglašavaju važnost privrženosti Rusiji. Takvo zastupanje stava je neodgovorno i nerealno, jer osim što je kontradiktorno i šizofreno, istovremeno namerno izostavlja iz vida činjenicu da je Srbija na putu ka EU. Na kraju krajeva, nanosi i veliku štetu argumentima u korist neutralnosti. Najmanje jedna (a ustvari i mnogo više) važna činjenica razlikuje status Srbije u sadašnjem stanju globalnih tenzija u odnosu na gore pomenute zemlje, jer se, sa izuzetkom Švajcarske, radi o zemljama članicama EU, kojima izvestan stepen komotnosti u ovom smislu pruža i zajednička bezbednosna i odbrambena politika EU.

Imajući u vidu sve okolnosti, sasvim je legitimno 2017. godine postaviti pitanje spremnosti zemlje da u slučaju sukoba, globalnog ili regionalnog, adekvatno brani svoje stanovništvo i tražiti prostor za ozbiljnu javnu diskusiju o tome. Međutim, prostor istoj sužava se ne samo nedostatkom zrelosti na domaćoj političkoj sceni, već i posredstvom (in)direktnog uplitanja spoljne sile, u ovom slučaju Rusije. Bivši britanski parlamentarac Pol Kič, koji je inače izneo stav da zemlje poput Srbije ne bi trebalo da se odlučuju ni za jednu stranu i ostanu neutralne, takođe je svojevremeno naglasio da se u ruskim medijima kao tema forsira potencijalno približavanje Srbije i NATO i nazvao takvu pojavu „misterioznom“.

Dakle, postoje mnogi razlozi zbog kojih teško da ćemo uskoro dobiti kvalitetnu i zapaljivih momenata lišenu javnu raspravu na temu Srbije i NATO. Ono što je dobro je to što se politički akteri oslobađaju straha da o ovome govore. Nasilno izazvan izostanak diskusije ne znači i da nema o čemu da se govori. I krajnje je vreme da ova tema izađe iz mitskog u prostor realnosti i pragmatizma.

Džejmi Šej je u jednom svakako u pravu, a to je da Srbija treba da ostane na putu ka EU.

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!