IGOR BESERMENJI: SNS – paravan za siledžije

20 Jan 2016

Sve najgore što smo imali, izabrali smo i pustili da vlada

Političko nasilje u Beloj Crkvi koje smo putem medija mogli da pratimo maltene u živom prenosu, još jedna je potvrda siledžijske osnove na kojoj je nastala, rasla, pobedila i (do danas) opstala Srpska napredna stranka. I dok se Vesna Pešić uveliko izvinjava na Tviteru priznajući da je pozivanje na bojkot Borisa Tadića i njegove stranke 2012. godine bila velika greška, bivši predsednik te stranke i ove države još uvek se ne izvinjava zbog odgovornosti za stvaranje političke hobotnice koja danas svojim pipcima šiba u bukvalnom smislu ljude po celoj Srbiji.

Ali, o nastanku SNS-a valjda i nije više toliko vredno govoriti u danima kada je aktuelan početak njenog pada. Kako je ta stranka rasla, takođe je poznato. Kupujući ljude poslom, hranom, sendvičima, crvenim novčanicama, paketima pomoći i, konačno, kalendarima. Preteći, ucenjujući, takođe. Uz sve to, a nikako manje važno, rasla je i zahvaljujući nesposobnosti Demokratske stranke da na vreme prepozna svoje bolesti i reformiše se, reši rukovodstva, jednog načina razumevanja sebe same. U tom smislu, odgovornost ove dve stranke za ojađenost ovih mučenih ljudi u Beloj Crkvi, pa i svih ostalih, svih nas ustvari, skoro da je podjednako relevantna, iako daleko od toga da njihove (ne)odgovornosti danas imaju jednaku težinu, jer današnja republička vlast je neobrazovana, tragikomična, siledžijska, okrutna i beskrupulozna, što se za proteklu svakako nije moglo reći.

Međutim, istina je da danas opozicija ni na koji način ne može pomoći građanima međusobnim šamaranjem, a tako ne može pomoći ni sebi samoj. Opoziciju u Srbiji svakako ne smatram homogenom skupinom, jer ona to nikada i ne može biti, ona nikada nije u jednini, ali niko od njih danas ništa pametno neće učiniti napadajući onog drugog iz opozicije. Isto tako, ni građani, pa tako ni ovaj tekst, nisu od pomoći, ako će i u ovim tmurnim danima po demokratiju, po život, po dostojanstvo u Republici Srbiji, anatemisanje opozicije biti nastavljeno. Pre svega je to tako zato što je ova zemlja danas u situaciji u kojoj, uz sve zamerke, probleme, nedostatke, nije bila nikada u vreme prethodne vlasti.

Dešavanja u Beloj Crkvi, zatim i pretnje koje je pripadnik Levice Srbije nedavno doživeo u Inđiji, kada su mu tri vidno pijana pripadnika SNS-a, u pokušaju da nepozvani uđu u njegovo dvorište, rekli da razmisli o posledicama koje ga čekaju ako ne bude glasao za SNS, te brojni slični incidenti, koji još malo neće biti ni u vestima zbog svoje učestalosti, to potvrđuju. Pred ove izbore, lokalne, pokrajinske i republičke, vreme je da svi građani shvate o čemu se radi kada je SNS u pitanju. Više nije potrebno ni tražiti odgovore, jer se oni sami pružaju. Kao što vidite, u toj demonskoj stranci je dovoljno neskrivenih siledžija koje ne umeju čak ni da prećute ono što utrenirani premijer malo veštije čuva za sebe. Radi se o jednoj političkoj stranci koja služi kao paravan neobrazovanih siledžija za mužu novca građanki i građana Srbije, paravan za ostvarenje pubertetske ambicije premijera Vučića, a to je da po svaku cenu upravlja životima miliona. Ta stranka danas služi tome da Vučić sedi na tronu, tamo gde je uvek hteo da bude, a da oni koji su mu u tome pomogli, sebe lokalno i republički nagrađuju državnim novcem, dok bespogovorno ljube njegovu sliku i izvršavaju poslove koji će Njega na tronu zadržati.

Njegovi poslušnici bi sada da se nagrađuju i pokrajinski. Ako pogledate ko su viđeniji i manje viđeni funkcioneri te banditske partije, ali još jednom onako bliže pogledate ako ste bili baš ignorantni, pa do sada niste primetili, shvatićete da je to najgore što ova zemlja danas ima. Sve najgore što smo imali izabrali smo i pustili da vlada, pustili u skupštine, u preduzeća, u upravne i nadzorne odbore. Pogledamo li i desno, u sasvim antievropski i anticivilizacijski opredeljene partije, koliko god ja ne razumeo i ne prihvatao njihovu politiku, videćemo da od njih barem znate šta da očekujete. Sanda Rašković Ivić i Dveri će nastaviti da insistiraju na politici okretanja istoku i Rusiji, ignorišući stvarnost i to da je Srbija deo Evrope, a ne Azije. Šešelj će biti Šešelj. Ali Srpska napredna stranka je kao onaj đak koji će da pobegne sa časa sa svima ostalima, pa se onda vrati i prijavi sve osim sebe. Nikada ne znate na šta su još spremni, osim što su konstantno bezobrazni i beskrupulozni.

Od dva odbornička mesta oni će da naprave dvadeset i da tvrde kako je sve to regularno i pošteno, da su svi stigli u njihove redove iz ljubavi. Oni su spremni da mašu balonima dok recituju ljubavnu pesmu Aleksandru Vučiću, bez blama priznajući da će ih on „radnim mestima nagraditi“, sve to snime i onda okače na youtube da mogu svi da ih vide. Tu je već jasno o kome i o čemu se radi. Da ne pominjemo da je to stranka koja je, po sopstvenoj želji, predložila neadekvatno obrazovane ljude da vode zemlju i sede u skupštinama i tako ih nesretno naterala da se tako nevešti i nemoćni brane od, s debelim razlogom, sablažnjene javnosti. Da ne pominjemo ko im je bio kandidat za predsednika države. A, to što je on pobedio, i što su svi oni pobedili, to je više reklo o nama samima te 2012. godine. I o Vesni Pešić, doduše. Ali i o Borisu Tadiću. Mora biti još ovog puta rečeno.

SNS se sada, hvala kome god, suočava sa najtežim danima od svog osnivanja, o čemu svedoči polusatni aplauz koji je premijer dobio od „svojih“, kada im je saopštio da se on odlučio za vanredne parlamentarne izbore. Taj nesrećni polusatni aplauz koji smo bili prinuđeni da gledamo i slušamo u svom punom trajanju prateći vesti, početak je pada Srpske napredne stranke. Iako istraživanja pokazuju da ta partija i dalje ima većinu podrške u opredeljenom biračkom telu, dobar deo vas koji ovo čitate verovatno je u delu neopredeljenog biračkog tela. Vi možete i da prelomite rezultat ovih izbora, da iznenadite i njihov aplauz pretvorite u muk. Siguran sam da niko od nas sebi neće dozvoliti luksuz da potceni moć svog izbornog glasa. SNS je raspisivanjem vanrednih parlamentarnih izbora, kako bi sebi eventualno produžila vek trajanja za još godinu ili dve, već potcenila sve nas, a sada će njima, nadam se, i oni koji su ih glasali 2012. i 2014. – pokazati da su ih precenili. Siledžije više neće sejati strah po Srbiji. Mi možemo da ih pobedimo.

(Autonomija)