IGOR BESERMENJI: SNS katastrofa

25 May 2014

Kako smo poraženi bez borbe

Tokom trajanja prirodne katastrofe u Srbiji, trudio sam se iz petnih žila da se suzdržim od komentarisanja same situacije što nije bilo nimalo lako, jer je toliko toga ružnog pratilo ovu tragediju. Ipak, smatrao sam da je možda i neumesno u već dovoljno napetoj situaciji po hiljade ljudi koji su preko noći ostali bez svega što su godinama mukom sticali, opet pominjati one kojima možemo da zahvalimo što živimo u ovakvoj državi u kakvoj živimo. Sada kada je prošlo neko vreme i kada se čini da je ono najgore po te unesrećene ljude prošlo, treba tražiti odgovore, ali i konstatovati ono što se kostatovati mora.

Prvo, zbog državnog aparata, njene organizacije i načina na koji su se državni zvaničnici poneli prema žrtvama ali i javnosti uopšte u prethodnim danima, užasno mi je žao što su svi ti dobri i vredni mladi ljudi koji su složno i organizovano danonoćno pomagali unesrećenima, rođeni ovde. Ne možeš a da se ne zapitaš šta li su zgrešili pa da zasluže da u najboljim godinama budu pod aparatom ove bande koja se trenutno nalazi na vlasti. Srbija je tako u danima velike prirodne katastrofe bila pogođena još jednom katastrofom velikih razmera uzrokovanom neodgovornošću onih koji državu trenutno vode – SNS katastrofom.

Način kojim se Aleksandar Vučić obraća svojim saradnicima na sednicama je način na koji on vodi i državu. Puno uloženog truda da se izgradi autoritet, ali iza svega za sada stoje samo velika praznina i nesigurnost. Nema pokrića, nema dela, nema rezultata. Iskreno, ono je zaista bilo tužno gledati.

„Niko nije odgovoran“ – omiljena parola srpskih političara ni ovog puta nas nije izneverila. Pojavila se u sasvim očekivano vreme za srpske standarde, onda kada bi se u normalnoj državi očekivalo da se vlast najpre izvini porodicama žrtava, a onda pokuša da pronađe odgovorne u svojim redovima po hitnom postupku. Umesto toga, mi smo dobili premijera koji na desetine puta ponavlja kako je reč o „hiljadugodišnjim vodama“, iako to, naravno, nije tačno, jer sličnih poplava je bilo i u ne tako dalekoj prošlosti. Dobili smo ga u svim medijima, na svakih pola sata. Ista meta-isto odstojanje iako su dani prolazili. „Ovo nismo mogli da predvidimo“; „Niko nije kriv“ i slične poruke na koje smo već navikli u ovakvim i sličnim situacijama su jedino što je neodgovorna država Srbija imala da nam poruči. Za to vreme, vredni ljudi su i dalje pomagali na nasipima, u prihvatnim centrima i halama. Svi oni zaslužili su mnogo bolju državu, a i ovog puta dobili su samo nepoštovanje, kao i mnogo puta u prošlosti. Aleksandre Vučiću, loš ste državnik.

Šta reći o predsedniku Srbije Tomislavu Nikoliću? Onda kada pomislite da je sve rečeno, ipak se nađe još materijala. U ovoj situaciji, on smatra, vidi se opomena za građane, a ne toliko za državu koja se, opet po njegovom mišljenju, odlično snašla. „Odlično snašla!“ Osim što smo znali da imamo za predsednika čoveka kojem se ceo politički put sveo na zadatak „Kako izaći iz senke Borisa Tadića“, u kojem je, nažalost, na kraju „na guranje“ i upornost i uspeo, sada znamo i da ne poštuje sopstvene građane, žrtve države koju sam vodi. Daleko od toga da je Boris Tadić bio mnogo bolji. Nije. Krivim ga što je izneverio očekivanja mladih koji su u njemu videli čoveka koji će nekuda ipak povesti ovu državu. Svojom nonšalantnoću odveo nas je pravo u naručje predsednika države koji u vreme prirodne katastrofe tupi o neodgovornosti naroda, umesto da odmah i nedvosmisleno naredi pronalaženje krivaca u redovima vlasti i lica koja su morala na vreme da upozore javnost na nadolazeću katastrofu. Tomislave Nikoliću, sram Vas bilo.

Srpska pravoslavna crkva ni ovog puta nije propustila priliku da zapanji javnost. Končita Vurst (za neupućene, mada sumnjam da takvih ima, to je pobednica ovogodišnjeg takmičenja „Evrovizija“) prema mišljenju uvek skandalozno neodgovornog, sada već i lucidnog Amfilohija Radovića, kriva je za poplave u Srbiji. Poštujem sve vernike koji iz iskrenih ubeđenja veruju u to u šta veruju, ali činjenica da ni ovog puta nije bilo reakcije ove organizacije na izjave Radovića, meni samo govori da njih ne zanima to što taj čovek seje mržnju i glupost u narodu kao njihova hodajuća antireklama. Sada počinjem da mislim da ih on svojim istupima u javnosti zapravo zabavlja, kao neki vid njihove interpretacije toga kako rijaliti šou program treba da izgleda. Imajući ovo u vidu, mislim da Srbija, ako je već rešena da sledi neku bradu, treba da izabere Končitinu. Uredno je podšišana i manje je opasna.

Mladi ljudi (i oni stariji) koji su se hrabro i spontano udružili da pomognu žrtvama poplava zaslužuju mnogo bolju državu i mnogo bolje ljude koji će ih voditi. Oni su jedina svetla tačka dešavanja od prethodnih desetak dana i oni su ti zbog kojih nema predaje.

U međuvremenu, Vojvodina je pristala na najbesmisleniji dokument novijeg vremena zbog kojeg se raspravljalo čak i o tome da li je Vojvodina osnovana 2006. godine?! Smatraju nas za pitomo vojvođansko stado koje će progutati svašta. Skupština Vojvodine usvojila je lakrdiju od Statuta „usaglašenog“ sa Ustavom koji će ionako na remont vrlo uskoro. I ponovo smo ostali u senci za Srbiju nečeg važnijeg, prioritetnijeg, bitnijeg… Čini se da javnost čak i ne mari za to kakvu simboliku ovakav Statut ima, kao da su se već svi pomirili s tim da je Vojvodini uvek namenjeno da je ponižavaju kada god im se za to ukaže prilika. Kako su ovi poslanici u vojvođanskoj Skupštini digli ruke za taj dokument, ne znam. Ali, eto, našli su snage. To otprilike sumira sva vojvođanska posrtanja u proteklim decenijama. Počnu tako što smo mnogo sigurni i glasni, a završe se tako što se pomirimo sa tim da smo poraženi bez borbe.

Možda je usvajanje tog parčeta papira ostalo u senci poplava, ali borba Igora Mirovića za fotelju Bojana Pajtića ni u kom slučaju, nije. On već danas objavljuje kako su razgovori o formiranju nove većine u Vojvodini u toku.

(Autonomija, foto: Beta)

Podelite ovu stranicu!