IGOR BESERMENJI: Seča ljudi, seča drveća

26 Jul 2015

Priča o novosadskom hrastu

Seča drveća koje je Đorđe Balašević posadio za svoju gospođu Oliveru na gradskim ulicama, a koje je tim činom postalo i naše, novosadsko drveće, metafora je novosadske tragedije. Njihovo, jer im znači, a naše, jer je na našim ulicama i tako nam pripada. Grad koji smo nekada poznavali kao Novi Sad je prošao blatnjav a nekako brz put do ovog što je danas, a ko sme da ovo nazove Novim Sadom, taj je lud. Mada, nisam siguran da bi se gospodin Balašević složio oko ovog „brz“, ali šta da radim, tek sam skoro nabavio ličnu kartu, pa ne pamtim mnogo unazad. Danas je to običan grad-kasa za najgore što srpska politika ima da ponudi, od upravljača, do njihovih akcija.

Tako je i seča šest vekova starog hrasta u Srbiji u najkraćem roku morala dobiti svoju novosadsku verziju, baš kao što je pre tri godine i Novi Sad morao dobiti upodobljenu, preslikanu vlast, kopiju one ustoličene na nivou republike. Tada su se prodavali, neki davali i besplatno, sklapali najgrozomornije dilove i ljubili ko je koga trebao, samo da se nekako napravi ova koalicija, zbog koje se navodno današnji gradonačelnik hvata za glavu. A da je to sve predstava (ta glavobolja), dokazuju svakodnevna dela novosadske vlasti. Ima u toj koaliciji svega, od (ne)dokazanih kriminalaca, do onih koji su potajno želeli da pobede neke druge snage, ali su ipak, eto, život je takav, morali da podrže ovu ekipu. Tako mi je jedan pripadnik ove vlasti neposredno pred izbore 2012. (tada sam bio član stranke), rekao: „Igore, nisam znao da si u Ligi, ja sam u duši ligaš.“ I već par meseci kasnije, eto ti iznenađenja, iako mi se prijatelj smejao i rekao da sam verovatno samo još ja iznenađen. Tako i sa ovim nesretnim drvećem: moralo se upodobiti direktivama republičke vlasti, gde je drveće postalo neprijatelj, jer smo sve ostalo rešili.

Ali ljudi kao ljudi, zavedu ih pogrešni motivi, pa donose pogrešne zaključke. Slušam reakcije svojih poznanika, govore i pišu razne stvari, reaguju, da l’ zbog toga što se plaše da li će gospođa Olivera naći novi hlad, ili zbog toga što nisu fanovi Balaševićevog lika i dela. Za gospođa Oliveru se ne bojim, veliki je gospodin pored nje, a ne marim i ne želim da se nadmećem sa onima koji su gospodinu Balaševiću odavno nadenuli drugačiji nadimak, slovno sličan onom „panonski mornar“, jer ne možeš svakome udovoljiti, a ne možeš baš svakog ni opasuljiti. Ali sve su to pogrešni motivi koji, kada nas pokrenu, služe da ne razumemo pravu pozadinu jednog čina. To da li je drvo gospođa Oliverino ili nekog drugog, nije toliko važno, koliko je važan način na koji se vlast odnosi prema ono malo lepog što je u Novom Sadu ostalo. Lepo je što novosadski gradonačelnik najavljuje investicije, ali, kako bih rekao, ono što je prošlo – ne zanima me toliko, a o onome što tek dolazi – ništa ne znam. Stoga, vidim ono što se događa sada.

To drvo je, ako ništa drugo, nekom pružalo utočište i mir, nekome je bilo samo lepo na oko, nekome lepa uspomena, a nekom nikada za oko nije ni zapalo, pa mu tako nije ni smetalo. Pa ipak je žrtva nečije politike. Isto se dešava i sa ljudima, samo što nam je ta seča ljudi po kriterijumu „kome pripadaš“, postala već toliko normalna i svakidašnja, da pre primetimo nesreću jednog drveta. S tim u vezi, mada ništa ne znam o realnim potrebama za uklanjanjem stabala i korenja zarad izgradnje puteva i drugih projekata, mene u svemu tome raduje samo jedna stvar, a to je da ljudi kroz slučajeve hrasta i sada gospođa Oliverinog drveća, primećuju širu pozadinu i koncept jedne, u svojoj suštini, ružne politike današnje vlasti. Sruši, zabrani, skloni, poseci, uvredi. Tako su i Balaševićevi stihovi kao sveže napisani: „Prate me od rane mladosti, tipovi spremni na sve gadosti, svim promenama odolevaju, o bato, bato samo polevaju.“ Posledice takve politike osetili su mediji, pojedinci, politički neistomišljenici, institucije i građani. I pošto su se svi navikli na taj patent po kom se živi, pa je postalo normalno to trpeti i zbog stranačke (ne)pripadnosti biti dželat ili žrtva, onda izgleda imaju oči, uši i usta još samo za drveće. Ali, dobro je dok je makar i tako, jer znači da nije baš sve otišlo u Honduras.

(Autonomija)