IGOR BESERMENJI: Šaptači nacionalistima

20 Jul 2015

Trolična politika Aleksandra Vučića

Protekli dani demaskirali su, a nije prvi put, u najmanju ruku sumnjive, a još verovatnije opasne namere politike Vlade Srbije. Ono što se događa već godinama unazad na političkoj sceni Srbije jeste defilovanje političkih snaga koje, ma koliko bile odraz stanja u zemlji i onih koji su ih birali, ne pokazuju ni minimalnu odgovornost prema sadašnjim, a još manje prema budućim generacijama građana Republike Srbije. Srpska politika nije se nimalo promenila već jako dugo, već postoji samo kontinuitet podilaženja najgnusnijim porivima onog dela populacije, koji još uvek priželjkuje nove velike sukobe u regionu i koji se da lako povesti za šapatima nacionalizma. Samo se menjaju, s vremena na vreme, oni koji vode tu beznadežnu i pokvarenu politiku i od toga se lepo hrane u skupštini, kupaju u bazenima svojih vila, a svoju decu školuju u inostranstvu, dok tuđu guraju u bedu.

Ti šapati nacionalizma na jedan krajnje pokvaren način i dalje stižu direktno od političkog vrha, kojim danas upravljaju Vučić i njegovi saradnici. Taj način je vidljiv i jasan onome ko želi da vidi, no ipak postoji očigledno veliki broj onih koji bi i dalje, očito vođeni interesima ili pritisnuti burazerskim političkim odnosima ili nekim ucenama, da se prave da to ne vide. Taj isti premijer, koji je pred javnošću regionalni mirotvorac zavađenih, iz pozadine vodi kampanju kojom promoviše nacionalizam i proizvodi ludilo, direktnim uticajem na poslušničke medije čiji je idejni vođa. Naslovi koji ste mogli da vidite u dnevnoj štampi proteklih dana, vezani za incident u Srebrenici, ne služe ni pomirenju među narodima, ni objektivnom izveštavanju, a najmanje služe tome da se sazna istina. U nedostatku prave političke aktivnosti, Aleksandar Vučić je iskoristio incident u Srebrenici za sopstvenu samopromociju. Da li je to u ovom slučaju urađeno direktno pod njegovim naređenjem ili ne, manje je važno, jer je vrlo moguće da je do sada već dobro razrađen patent po kojem režimski mediji rade, pa nije ni potrebno da ih podseća na to šta im je posao. To zveckanje nacionalizmom služi podilaženju jednom delu populacije, ali ne zbog njih, već zbog kupovine vremena za njegovu političku karijeru. Setimo se zatim svih medijskih žrtava trolične politike Aleksandra Vučića. Trolične, jer jednu vodi za sopstveno članstvo, jednu za državljane Srbije, a treću vodi pred EU, Rusijom, SAD i ostalim međunarodnim faktorima. Samo neke od medijskih žrtava vlade Srbije su Olja Bećković, Saša Janković, Bojan Pajtić, Saša Radulović. Čak je i grčki premijer Cipras, šta god mislili o njegovim potezima, poslužio propagandi srpske vlade, a da to verovatno i ne zna. Tu su i mnogi drugi čija imena nisu toliko poznata javnosti, pa je samim tim njihovo blaćenje po novinama „kupovalo“ politički život Aleksandra Vučića i njegove vlade suviše kratko, dok su ovi ljudi na udaru bili duže. To su zločini vlade Srbije bez ijednog metka, bez tragova i bez kazne. Razvlačenjem ovih ljudi po naslovnicama dnevne štampe, gnusnim (lažnim) navodima o delovima njihovih profesionalnih i privatnih života, Vlada Srbije je putem poslušničkih medija kupovala vreme za ostanak u životu političkoj karijeri jednog čoveka, od čije dužine zavisi i sudbina ostatka vlasti. Pošto je i tim temama istekao rok trajanja, došao je na red srebrenički incident o kojem se u Srbiji izveštavalo na neodgovoran način i senzacionalistički. I to je jedina politika koju ova vlada Srbije ima da ponudi svojim građanima: politika zasnovana na želji da se izazove sažaljenje prema premijeru uz neizbežno oživljavanje mita o večitom neprijatelju. Taj „neprijatelj“ menja samo ime, Bećković, Janković, Amerika, Evropska unija, ali uvek služi istoj svrsi, da se opravda nepostojanje bilo kakve stvarne i dobronamerne politike prema građanima i tako kupi, iz nedelje u nedelju, dodatno vreme za političku karijeru Vučića i njegovih saradnika.

Rekli smo da je Vučićeva politika trolična. Njeno drugo lice je ono koje je osvetljeno samo za članstvo SNS-a i sestrinskih partija oko nje. Tu politiku najlakše vode, jer je zasnovana na jednostavnom odnosu poslodavac-zaposleni. Poznato je da SNS nije stranka koja ima bilo kakvu ideologiju, da joj je program kao gomila papirića iscepkanih iz programa drugih stranaka, te je samim tim lakše držati članstvo pod svojim šatorom. Nema ni zajedničke ideje, ni vizije ni stvarne politike, ni plana za budućnost, te taj odnos počiva na poslušnosti koja je nagrađena dnevnicama za blaćenje političkih protivnika po internet portalima, ili poslovima u javnim preduzećima, ili nagrada stiže nakon kumovsko-burazerskih zakulisnih dogovora čiju cenu plaća, ne članstvo, već ostatak građana Srbije.

Treće lice Vučićeve politike je ono koje je okrenuto međunarodnim partnerima i vodi se diplomatskom aktivnošću vlade Srbije koja nije odstupila od dugogodišnjeg kontinuiteta Koštuničevsko-Jeremićevske politike „četiri stuba“ koja se toliko puta pokazala pogrešnom i tromom. Ta politika „jednakog partnerstva“ sa svima će Srbiju u bliskoj budućnosti odvesti u velike probleme, ukoliko se uskoro ne promeni, a krajnje je vreme da se to desi. Nažalost, ovo je jedini deo srpske politike koji ima kontinuitet, a ide u pogrešnom pravcu, držeći Srbiju večito u gubitničkoj poziciji. Dobar političar mora da razume kada je trenutak da se spoljna politika jedne zemlje promeni. U svetlu nemira u regionu, pretnji desničarskih ekstremista islamskog sveta, političkog puta zemalja u okruženju i geografske pozicije u kojoj se nalazi, Srbija mora da pronađe političke snage koje će prestati sa bezumnom politikom kvazi neutralnosti kojom povremeno protutnja poneki ruski tenk u Beogradu. Realnost je da je Republika Srbija okružena zemljama NATO alijanse i samo članstvom u NATO-u, Srbija će za jedan dugotrajan period obezbediti mir svojim građanima. Vučić, međutim, kao i brojni pre njega, nije ni raspoložen ni kadar da se sa tom istinom suoči i objasni je građanima Srbije. Dalje, vrlo je upitna stvarna želja ove vlade da Srbija zaista uspešno okonča proces ulaska u Evropsku uniju, jer kako stvarne namere vlade vezane za događaj u Srebrenici možete pročitati između redova naslova u režimskim medijima, isto to važi i za spoljnopolitičke aktivnosti. U tim istim medijima i dalje je Evropska unija ta koja je u tekstovima i prilozima „pritajeni neprijatelj“ Srbije koji nam visi o glavi, kao i SAD, a pominjanje njih za sebe obavezno veže i negativne implikacije, dok to nije slučaj sa nekim drugim zemljama ili savezima, poput BRIKS-a.

Dakle, da zaključim, politika ove vlade je trolična, kao takva neiskrena i opasna, u pozadini obojena agresivnim nacionalizmom, spolja odevena u ruho inovatora i konstruktora budućnosti. Ne smemo zaboraviti da balkanski nacionalisti nikada ne mogu izgraditi budućnost, već samo dalje kopati po rovovima prošlosti. Ali, ova vlada i neće graditi budućnost i ona to zna. Brine, međutim, to što se sve manje govori o tome ko će odgovarati za brojne žrtve ovakve vladine politike, od kojih sam neke i pomenuo. Na kraju, žrtve su i svi građani Republike Srbije, među prvima 9.000 onih koji će u septembru ostati bez posla. Bezumnom željom da se po svaku cenu apsolutno vlada, satanizacijom političkih neistomišljenika, pokoravanjem medija i pogrešnom spoljnom politikom, ova vlada vodi zemlju pogrešnim putem. Brine i to što izgleda da mnogi nemaju puno problema sa tim da postanu partneri takve politike, a neki to već i jesu, svojim (ne)činjenjem. Politika ove vlade Srbije opasna je po svoje građane, po odnose u regionu, po budućnost Srbije na geopolitičkoj mapi sveta. Jedina budućnost ove vlade je njen odlazak u prošlost, gde mnogi njeni akteri i jesu izgradili svoje karijere na štetu građana Srbije, a jedina nada je da će građani, do vremena narednih izbora, to razumeti bolje nego što nam se danas možda čini.

(Autonomija)