IGOR BESERMENJI: S kim pijete kaficu?

04 Aug 2015

Još jednom o (Elektro)Vojvodini

Seća li se još neko Elektrovojvodine? One zgrade što je bila u fokusu događanja pre nekoliko nedelja, pre nego što je i zvanično ubijena političkim potkusurivanjem među strankama? Verovatno da, ali samo kada vas njena slika u novinama podseti na ceo događaj. E, tu leži odgovor na pitanje zašto Vojvodina još uvek nema Zakon o finansiranju. Nacionalisti i centralisti i u ovom slučaju iskoristili su svu punoću tipičnog vojvođanskog manira da se preko svega pređe lako i brzo, „zarad mira u kući“, iliti, u slučaju politike, „zarad dobrih odnosa u koaliciji“. Nije netačno reći da je Zakon o finansiranju izostao i zbog toga što nije bilo političke volje da se donese, ali politička volja je maglovit pojam i lako može da sakrije nekoliko veoma loših karakteristika političkog života u Srbiji, poput kumovsko-burazerskih odnosa mnogih lidera političkih stranaka i prevlast malih stranačkih privilegija, kao nažalost jedinog načina da se pod šatorom održi svo članstvo koje je u stranku dospelo samo potragom za sopstvenim interesom. Nije tajna da su javna preduzeća politički hramovi srpske politike, uzdignuti do nivoa božanstava čiji deo kada postanete jednom, to je „za vjek i vjekova“, iliti „there’s no going back.“

Kao i u slučaju gašenja Elektrovojvodine, prema kojoj je očigledno bilo mnogo licemernog odnosa, Zakon o finansiranju Vojvodine je na prvom mestu žrtva opstanka političkih karijera pojedinaca i njihovih bližih i daljih saradnika, te političkih koalicija koje uvek počivaju „na nečemu važnijem“. Tek kada smo oko toga načisto, možemo pričati o političkim voljama i nevoljama, našima i njihovima. Ne može se očekivati da vojvođanska autonomija postane relevantna tema, faktor i stvar budućnosti, ako ni oko čuvanja Elektrovojvodine nije moglo da se dođe do dogovora o malo žešćem, ako je trebalo (a trebalo je), otporu. Kao što sam već ranije pisao, makar iako bi rasplet situacije bio isti, predstavnici vojvođanske vlasti morali su se više potruditi da građanima Vojvodine objasne paradigmatičnu osnovu gašenja Elektrovojvodine i na taj način ih upozore na ono što sledi i drugim materijalnim i nematerijalnim bitima koje se i dalje usuđuju sadržati u sebi nešto vojvođansko, pa makar to bilo i samo ime, površina i fasada. To je moglo biti postignuto kolektivnim prosvedom svih poslanika pripadnika vojvođanske vlasti pred Vladom Srbije, na primer. Ili makar na ulicama Novog Sada, odgovarajućim načinom, a sigurno su ga mogli pronaći. U Srbiji je uključivanje građana u političke procese potpuno potcenjeno, pa se tako na njihovo učešće često gleda kao na nekakvu opasnost, a time se građani vređaju. Kada dođe do izbornog dana, pa revoltirani ne izađu na izbore (s čime se lično ne slažem), tada je kasno setiti se građana i pitati ih zašto im je bilo teško da izađu iz kuća tog dana. Međutim, manir je srpske politike da se svaki problem rešava dogovorom uz kaficu političkih lidera, što je naravno izuzetno loše, pa je tako i ishod dogovora oko Elektrovojvodine takav kakav je.

Lideri nisu politika i lideri nisu večni, a maniri su promenljivi i zavise od razloga zbog kojih se neko politikom bavi, a delimično i od vaspitanja. Moje iskustvo mi govori da među poslanicima koji su deo vojvođanske vlasti, postoji mnogo onih koji su i te kako svesni ove nesrećne situacije i vrlo su motivisani da deluju drugačije, mogli bi da probaju da budu izuzetna i sveža novina vojvođanske političke scene, ali nažalost, to se ne događa. Njihovom odlukom ili ne, takođe nije nevažno pitanje.

Vojvođani su delovanjem svoje političke elite naviknuti da brzo zaboravljaju, ali ta ista vojvođanska politička elita zaboravlja jedan bitan detalj, a to je da bi uskoro i sama mogla biti zaboravljena, na izborima 2016. To bi sigurno imalo posledice po budućnost opstanka vojvođanskog senzibiliteta u srpskoj politici. Dokle god je politika u Srbiji stvar dila privatnih i interesnih odnosa političkih lidera, dotle će i rezultati tih odnosa biti loši za građane. Zakon o finansiranju Vojvodine ne može da bude pitanje političke volje nekadašnjeg lidera Demokratske stranke ili pitanje nove epizode navodne transformacije Aleksandra Vučića u nekog prihvatljivog lidera budućnosti, već je taj Zakon pitanje vojvođanske otužne sadašnjosti i možda sretnije budućnosti, kao i života njenih građana. Koliko ćemo ga još čekati, ostaje da se vidi, ali za sada treba biti sasvim jasan i reći da je njegovo nepostojanje žrtva, na prvom mestu, opstanka političkih dogovora i koalicija, ličnih odnosa stranačkih lidera i održanja stranačkih struktura i sigurnih glasača, uhlebljenih u političkim hramovima Srbije, javnim preduzećima. Nepostojanje ovog Zakona i posle toliko godina je, poput Elektrovojvodine, paradigmatična predstavka onoga što će od Vojvodine u celini ostati, ako se nastavi sa politikom koja iznad svakog konkretnog delanja, u ovom slučaju Zakona, stavlja opstanak političkih dogovora i mahnito uverenje da je svaki dogovor političkih lidera – prihvatljiv dogovor. Nije i o tome se treba govoriti.

Prilikom oslobađanja neoliberalnog principa u Britaniji, tačerovska retorika glasila je: „Ekonomija je samo metod, cilj je promena duše“. Vojvodini i Srbiji u celini, potrebna je promena metoda vođenja politike, kroz iniciranje javnih diskusija i uključivanje građana u političke procese, potrebni su nam političari koji će se približiti građaninu, pitati ga za mišljenje i popiti kafu sa njim. Ne vidim zbog čega je teško, na primer, gradonačelniku Novog Sada, da povremeno prošeta centrom Novog Sada, sedne u neki od kafića i porazgovara sa građanima, pročita novine sa njima. Ovo može biti smešno samo onima koji su se odrodili od onih koji su im privilegiju da vode dali. A to se kažnjava na izborima. Cilj promene metoda vođenja politike je povratak građanina, pa i šireg stranačkog članstva koje je danas takođe sasvim marginalizovano, u srž političkih procesa. Lideri i stranke postoje baš zbog Elektrovojvodine, Zakona o finansiranju i građana, a ne obrnuto.

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!