IGOR BESERMENJI: Ritam cenzure i uplašena/uvređena porota

05 May 2015

Kako su mediji digli ruke od sebe

Kada je pre više od dva veka čuvenom Tomasu Pejnu u Londonu u odsustvu bilo suđeno zbog drugačijeg mišljenja i delanja u odnosu na ono koje je bilo državi milo, podigla se za to vreme nesvakidašnja bura među građanstvom koje je njegovog zastupnika Tomasa Erskina nakon suđenja dočekalo kao heroja. Sudija, porota, svi su bili na strani državne cenzure i potrebe za utišavanjem strasti koje su bile uzavrele zbog revolucija u Americi i Francuskoj, pa je bilo potrebno ugušiti svaku moguću pomisao na slobodan stav protivrečan državnom. Ali, avaj, građanstvo je tog dana reklo sledeće: „Živeo Erskin!“; „Erskin i sloboda štampe!“ Istina, bilo je to isto građanstvo koje je pretnjom po javni moral smatralo one koji bi štampu prodavali nedeljom, jer to je bio dan za prodaju mleka i skuše, ali je to građanstvo ipak nešto reklo, ispreglo konje i golim rukama vuklo Erskinove kočije u znak poštovanja glasu slobode.

223 godine kasnije, na svetski dan slobode medija, u Srbiji, Tomasa ima, kako Pejna, tako i Erskina, ali nema gospođica koje bi im mahale maramicama prateći ih niz ulice, niti pijanih muškaraca koji bi ispregli konje i povukli njihove kočije u ime slobode. Kočija ima, ali ne za srpske Pejnove i Erskine modernog doba. No međutim ima svega ostalog. Ima dovoljno uplašene porote u čije ime predsednici samoinicijativno ustaju i kažu da nemaju više vremena za gubljenje, te da se proglasi krivica. Ima i dovoljno državne cenzure da se potvrdi teza Džona Kina da će sporenja oko slobode izražavanja uvek biti. Današnja Srbija upravo toliko može da ponudi, mnogo slobodnog prostora za sporenja i borbu za ostvarivanje slobode javne reči. Međutim, nemoguće je ne primetiti da je malo onih koji su u poziciji da utiču na promenu stanja, a da tu priliku i koriste. Televizija B92 pohvalila se time da je uz RTS i Studio B jedina koja je na pet minuta prekinula emitovanje programa i na taj način tobože dala svoj doprinos svetskom danu slobode medija. Pridružila se svetskom trendu. Ovakav način borbe pomalo podseća na izazov polivanja vodom u ime obolelih od retke bolesti, a videli smo kako nas je šokirao podatak da smo samo u Srbiji imali na hiljade „ispolivanih“ javnih ličnosti, a svega nekoliko hiljada evra prikupljenog novca za svrhu zbog koje je akcija i pokrenuta. Možete misliti, par minuta bez emitovanja programa. Jalova i besmislena borba. Prava stvar bilo bi objašnjenje o neslavnom kraju najgledanije političke emisije u zemlji, donešene u ime navodne programske politike i nove strategije. Zanimljiva je to ekonomska odluka da se najprofitabilnija emisija prebaci na manje gledan kanal. Mediji u Srbiji su, većinom, digli ruke sami od sebe, pa tako i od slobode koja im pripada. Stoga mislim da su pravi borci za slobodu medija u Srbiji danas oni koji se nisu pridružili populističkom načinu „borbe“ prekidom programa kako bi o tome potom izvestili javnost. Oni danas viču: „Prekinuli smo program u ime slobode!“, umesto „Prekinuli smo da budemo slobodan medij!“ Ovaj način „borbe“ B92 i RTS je kao kada bismo čestitali Šešelju što u vreme ručka nije zapalio hrvatsku zastavu jer su mu ruke bile zauzete, ili kada bismo aplaudirali Draganu Markoviću Palmi što se ovog popodneva, umesto na govor mržnje prema gej populaciji, odlučio za dremku. Znaju svi ti mediji, petominutni prvoborci za slobodu, da su postali marionete vlasti ili krupnog kapitala koji se odnekud izvaljao, ali „radi posao“ za cenzora.

Međutim, ne leži krivica samo na njima. Moderni mediji plešu po ritmu koji nameću politička elita, piplmetri gledanosti, profit, građani. Najmanje ovi poslednji, ali se ne može zanemariti i njihova, odnosno naša uloga. Prema kriterijumima Ruperta Merdoka, Srbi su danas odabrali da su „Parovi“ i „Teška reč“ pojam kvaliteta, jer kvalitetno je ono što publika odredi da je kvalitetno. No ipak ovog puta više o kontrolišućoj manjini, koja se prihvatila posla zvanog vladanje, a sa njim idu i određene odgovornosti. Međutim današnja srpska kontrolišuća manjina odabrala je da se prihvati samo privilegija, posla tu i tamo, ali odgovornosti nikako. I kako danas suditi samo RTS-u i B92 kada premijer Aleksandar Vučić u svom „velikom obraćanju naciji“ u listu „Nedeljnik“ govori sledeće: „Svi nedeljnici poput vašeg, je l’ ima neki da je na strani SNS? Nema nijedan, izrazito su protiv….Od dnevnih listova? Koji je to dnevni list, osim jednog, na strani Vlade ili na mojoj strani? Od televizija, osim jedne privatne televizije, koja je to još na strani SNS?“ Premijer se pita koji mediji su na strani vlade ili njegovoj strani (?!) i na taj način demonstrira ili svoje neznanje ili svoje nezadovoljstvo time što nije uspeo da baš svim medijima dodeli uloge koje je želeo. Ali on ne brine, jer ima svog predsednika porote, slučajno i voditelja nečega što se naziva političkom emisijom, koji će javno srpskom Tomasu Erskinu reći: „Nema više vremena za gubljenje, da se proglasi krivica!“ u svojoj sudnici zvanoj „Teška reč“. Slično će, po uzoru na svog lidera, ministar policije Nebojša Stefanović nedavno u emisiji „Upitnik“ na RTS-u napasti voditeljku da mu ne dozvoljava da brani stavove vlasti od nasrtljivca Bojana Pajtića, da ga prekida i ne daje mu dovoljnu minutažu. Jer, ni Pink, a ni Drugi dnevnik RTS-a, nisu dovoljni. Premijer je sada javno zavapio za nedostatkom podrške dnevnih listova, nedeljnika, pa i elite, samo ne znam koje. Svoju vladajuću elitu je stvorio po svakom, samo ne meritokratskom principu, pa mu tu podrške sigurno ne manjka. Ona druga, intelektualna, možda nema kada da ga podrži od vremena koje provodi i dan-danas cepkajući natenane slike Borisa Tadića, kojem je demonstrativnim sedenjem kod kuće na dan izbora pomogla da se samopošalje u prošlost, osuđujući Soraju i Staniju za svoju irelevantnost i kontemplirajući o nepravdama surove društveno-političke sudbine koja ih je zadesila. Šteta. I za njih večno uvređene i za premijera bez podrške koji je istovremeno i siguran da skoro neće izgubiti izbore.

Džon Kin kaže da je društvo u kojem nema sporenja oko slobode govora mrtvo. Tako gledajući, Srbija još živi. I u Teškoj reči i na Peščaniku, bori se za goli život, obasjavajući sebi dva moguća puta. Na svetski dan slobode medija treba još dodati i samo gde su usput pali srpski Tomasi. Danici Vučenić, koju je vlast sabotirala u poslu zbog podrške slobodnom novinarstvu, dali smo da ode. Olju Bećković, koja je naljutila premijera, zatvorili smo u NIN. Ombudsman nam se batrga u Vučićevićevoj sudnici. Srećna nam 1792. godina.

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!