IGOR BESERMENJI: Repovi prošlosti kao lanci oko vrata

26 Feb 2014

Potrebna drastična internacionalizacija vojvođanskog pitanja

Baš kao što sam i mislio da će se dogoditi, ova kampanja Vojvodinu i nas Vojvođane nažalost samo je udaljila još više od naše suštine, od suštine onog za šta se zalažemo, a to je vojvođansko pitanje. Vojvodina kao što možemo videti, gotovo i da nije tema ovih izbora. Tema nije ni Srbija. Tema je Aleksandar Vučić. Neka bude tako, drugačije u ovom trenutku izgleda da ne može. Neka bude, mnoge istine će iz ovakve kampanje izaći, neke su već izašle, a ubrzo nakon 16. marta imaćemo donekle jasniju sliku o našoj političkoj sceni. Imaćemo potpuniju istinu, pa da barem znamo odakle da krenemo kada se odlučimo za novi početak. Novi početak naravno, neće biti nimalo lak. Kao i do sada, vući će se repovi prošlosti kao lanci oko vrata, ali barem ćemo znati odakle krećemo.

Pokušavao sam nebrojeno mnogo puta kroz tekstove za portal Autonomija! da kažem koliko je ustvari važno da se bavimo sobom, vojvođanskom politikom, vojvođanskim pitanjima i sopstvenim greškama, više nego greškama Beograda i republičke vlasti, golih i prikrivenih radikala ili onima koji su nas razočarali nakon 2000. godine. Kompromis nije uvek najlepša stvar u politici, ali je jedna od neophodnih i u ovoj kampanji, za sada, kao što možemo videti, nema nijedne političke opcije na tlu Vojvodine i Srbije koja nije napravila nekakav kompromis, otvoreni ili prikriveni. Saradnja zbog neke buduće saradnje, ili nekako drugačije, kompromis su napravili apsolutno svi. Ko god kaže suprotno, verujte – ne govori istinu.

Zato se vraćam onom što me jedino zanima u ovoj i ovakvoj kampanji, monotonoj i praznoj u svojoj suštini, a to je Vojvodina. Vojvodini trebaju prijatelji iz Evrope, iz sveta. Nisam siguran da ih već sada nema, ali iz nekog razloga, ili nisu zainteresovani da joj u ovako dramatičnim trenucima pomognu, ili mi naprosto nismo pokazali dovoljno da bi bilo ko želeo da nam pomogne. Poznajući vojvođansko „sve ćemo na tenane i polako“, pre mi se čini da je u pitanju ovo drugo. To je jedna od tipično vojvođanskih osobina koju nikada nisam voleo i koja i nije moja, a za koju verujem da je jedna od onih zbog koje smo već platili cenu slobodi i ekonomskom prosperitetu. Pouzdano znam da su vojvođanski zvaničnici prilikom odlazaka u posete evropskim diplomatama bili, najblaže rečeno, neubedljivi. Svi oni jako dobro znaju da je Vojvodina „multikulturalna“, „šarena“ i „lepa“, „višejezična“ i da smo mi ponosni na to. To nije upitno, to nije nepoznanica pa da se o tome govori na važnim sastancima sa stranim diplomatama i da se time hvalimo. Na kraju krajeva, zar stvarno, kada pogledamo istini u oči, mi imamo bilo čime da se pohvalimo danas? Zar smo umeli da iskoristimo sve prednosti koje imamo? Vojvodina je sve siromašnija. To nije za pohvalu. Vojvodina treba da pogleda istini u oči, a njeni predstavnici da otvoreno traže spoljnu podršku za svoje ciljeve i da vojvođansko pitanje drastično internacionalizuju. Vojvodina se nalazi pred jako teškim periodom, nije potrebno biti prorok da bi to shvatio i vreme je za akciju za kakvu do sada vojvođanski predstavnici nisu bili spremni.

Dakle, ostavimo se priča o tome kako smo srećni i multikulturalni. Niti smo srećni, a i na testu multikulturalnosti svakodnevno padamo, jer je komunikacija među etničkim zajednicama još uvek na veoma niskom nivou. Živimo zajedno, a gotovo da ništa ili vrlo malo znamo jedni o drugima, o kulturama, o istoriji, o običajima. Zar je to taj naš savršeni multikulturalni život?

Vojvodina treba nove prijatelje, nove ljude i snažnu podršku. Možda nismo tema ovih izbora, ali ćemo ubrzo biti. Tada će nas dočekati zadaci pred kojima ćemo ili ustuknuti ili zapravo uraditi nešto za sebe. Nadam se da će, kada to vreme stigne, Vojvođani po prvi put biti jači od svojih podela i međusobnih sukoba.

Duboko ne verujem u to u šta mnogi koje poznajem veruju, a to je da je Vojvodina pred konačnim uništenjem. Ne. Vojvodina je samo pred izuzetno teškim periodom, ali čak i u takvom, još uvek ima načina da pronađe najbolje rešenje za sebe, a kao zalog za neka bolja vremena i okolnosti koja su bliža nego što mi mislimo da jesu. Vojvodina se nikada neće i ne može ugasiti. Dok god je nas, ona će postojati. Vojvodinu nisu uništila ni mnogo nesrećnija vremena, pa neće ni nekakva izjava predsednika Srbije ili politika jedne stranke i njenog lidera, koja je u svojoj suštini prazna i koja će potrajati mandat ili dva, jer tu nikakve kvalitetne ponude nema. Ne samo za Vojvodinu, već za celu Srbiju. Koga se to plašimo? Zar posle devedesetih koje smo preživeli zaista smemo da se plašimo nestanka Vojvodine? Da može da nestane, već bi nestala. Dakle, imam lošu poruku za sve protivnike Vojvodine – ona je večna. Imam poruku i za Vojvođane – manite se međusobnih optužbi i vređanja. To nije lepo i nije vojvođanski. Razumem sva razočarenja i nepoverenje koje je očigledno naraslo do neverovatnih visina, ali ako je jedina akcija na koju ste spremni dalja podela među nama, u tome partnera nećete pronaći ni u jednom čoveku koji želi istinski napredak za Vojvodinu.

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!