IGOR BESERMENJI: Radoznali Džordž i izbori u Srbiji

06 Mar 2017

Pet godina nije malo, nema mesta za šalu

„Ćao, došla sam da ti objasnim zašto treba da glasaš za Radoznalog Džordža. On će najbolje predstavljati i vas master studente, a i nas mlađe, i treba da pobedi na izborima. Da li si već čuo za njega i da li znaš kako da glasaš preko sajta?“, počela je svoju priču verovatno 19 ili 20 godina stara studentkinja, kada je pre nekoliko dana pokucala na vrata stana u kojem živim u Birmingemu.

Izbori su jedni od mnogih koji se trenutno održavaju na Univerzitetu u Birmingemu, za jednu od pozicija sa koje studenti koji su izabrani pokušavaju da utiču na politiku Univerziteta i učine studiranje najboljim mogućim iskustvom. Radoznali Džordž je prvi muški kandidat za kojeg sam saznao, nakon što smo danima dobijali letke na kojima su bila nasmejana lica studentkinja, a kampanja Radoznalog Džordža se izdvojila po tome što je aktivistkinja njegove kampanje koja mi je došla na vrata, po završenoj priči o njegovim idejama i onome za šta se zalaže, iz ruksaka izvadila kovertu na kojoj je pisalo „budi radoznao“, namignula mi i otišla. Pre toga mi se izvinila u slučaju da me je prekinula u nekim aktivnostima.

U koverti su se nalazile neke slatke stvari i naravno, flajer sa kojeg se ovog puta smešio Radoznali Džordž, a na kojem je bio, onoliko detaljno koliko je to moguće, objašnjen njegov program i ideje. Poruka sa koverte međutim, i njen pomalo teatralni ali krajnje simpatični odlazak, koji kao da je savršeno pripremljen tako da bude dobar spoj sa „be curious“ porukom i sa sve namigivanjem na kraju, ostavili su na mene dobar utisak. Zatvorio sam vrata kada je otišla i poželeo da kovertu otvorim što pre i vidim kakva je to kampanja i kakav je to program čoveka koji je očigledno na sve mislio.

Nekako baš tih dana, na vrata stana u Petrovaradinu u kojem žive moji roditelji, baka i deka, pokucali su aktivisti Srpske napredne stranke. Tata je otvorio vrata, a njih nekoliko je u glas pitalo: „Za koga ćete da glasate?“ Komunikacije s njima nije bilo i vrata su se zalupila „pred nosom“ aktivista SNS-a, očito manje veštih, ne samo u kampanji već i u jednostavnoj ljudskoj komunikaciji, od devetnaestogodišnje britanske studentkinje.

Univerzitet u Birmingemu ovih dana vrvi od promotivnog materijala i poruka kandidata koji se nadmeću za različite pozicije od uticaja. Svi su kampanju shvatili toliko ozbiljno, da su aktivisti sa programima u rukama duž celog puta od ulaza u kampus, do glavnih zgrada i svuda po kampusu. Sa drveća se viore zastave i papirići sa ispisanim porukama kandidata, njihovi programi redovno stižu u poštanske sandučiće, a na važnost izbora skoro svakodnevno podsećaju nas i sa samog Univerziteta, putem mejla.

Istovremeno, bira se i u Srbiji. O kampanji Aleksandra Vučića ne treba puno reći. On nije svoj jedini kandidat ove godine, a da zloupotrebljava ucenjene članove stranke koju vodi, institucije, pa i autoritet javne funkcije sa koje ulazi u ove izbore, potpuno je jasno. On je najveća opasnost ovih izbora i cilj je osloboditi se njega lično i to nije i ne može biti sporno. Ali, pomislio sam i kako su studenti koji su duplo, pa i tri puta mlađi od nekih predsedničkih kandidata u pokušaju iz Srbije, ozbiljnije shvatili izbore i koliko su svesniji njihove važnosti.

Predsednički izbori nisu nikakva šala i kampanje poput one koju vodi Beli Preletačević, ne pomažu da se svest građana o važnosti predsedničkih izbora podigne na viši nivo. Čak i da iza takvih kampanja stoji dobra namera, one u suštini pomažu režimu da opstane takav kakav je, jer ceo izborni ciklus svode na, prosto rečeno, zajebanciju, a on to sigurno nikada nije, pa ni u mnogo jednostavnijim, prijatnijim i boljim okolnostima od onih u kojima se Srbija danas nalazi. Režimu svakako više prija da se izbori i život u Srbiji uopšte svedu na nivo stripa ili crtanog filma, nego da se o njima govori na ozbiljan način.

Setimo se samo jednog primera toga kako vlast, žmureći na kritiku zamotanu u zabavnu formu, koristi to kao privid o postojanju slobode medija u Srbiji danas. Uz sve poštovanje voditelju Kesiću, lično mi odavno takva vrsta humorističkog programa, koji tera šegu i šalu sa političkim zbivanjima u Srbiji, nije nimalo smešna. Naravno, nije problem ni voditelj ni koncept takve emisije, koja bi sigurno izazvala drugačije osećanje u nekim drugim okolnostima, već je problem suočavanje sa tim da je vlasti Srpske napredne stranke, koja je bila rešena da uguši sve izvore kritike i drugačijeg političkog stava u mejnstrim medijima (zahvalimo televiziji N1 što možemo da kažemo da u tome nisu u potpunosti uspeli), bilo lakše da se nosi sa jednom ili dve humorističke emisije i tako samu sebe (i ne samo sebe) slaže kako je, jelte, time pokazala da ipak ima kritike vlasti i u najgledanijim terminima.

Koliko god Kesić bio odličan u onome što radi, naprednjaci sasvim sigurno lakše vare njegovu klin-čorbu, nego što bi ikad mogli samo jednu novu epizodu Utiska nedelje. Isto tako, sasvim sigurno im više ide u prilog karikaturalni prikaz stanja u kojem se država nalazi, nego njegova ozbiljna analiza.

Izbori nisu šala i ne održavaju se pod šatorom. Narednih pet godina živećete u državi pod apsolutnom vlašću Aleksandra Vučića, ako pobedi. Pomislite samo šta sve može da se desi za pet godina. Deca će vam odrastati, malo starija odlaziti iz zemlje, neki stariji dragi ljudi možda više neće biti sa vama i trenutno žive svoje poslednje godine života, a i vi ćete biti pet godina stariji i umorniji. I sve to pod čovekom koji će još pet godina da vas ubeđuje kako zna više o vašim potrebama i mukama od vas samih i bez srama vam priča kako živite bolje od Nemaca, da vam Amerikanci zavide, a Hrvati vas se plaše. Da vam je plata ustvari 50, a ne 25 hiljada koliko vi vidite u novčaniku, da vas uči kako da se grejete, na čemu da štedite i šta da jedete. On. Previše je to i za najzdravijeg čoveka.

(Autonomija)