IGOR BESERMENJI: Putevi populizma

02 Nov 2014

Čekajući veliki politički pad

Urednik “Nedeljnika” Marko Prelević uživo prati pripreme za izbore u SAD 4. novembra, kada će biti izabrani članovi Kongresa, trećina članova Senata i guverneri. Interesantan komentar Prelević je napisao u okviru teksta “Kako se stvara američki predsednik?” Citiram: “Više od 58 odsto ne podržava Baraka Obamu, a na kakve je grane spao predsednik govore i dva detalja iz kampanje: ama baš niko od demokratskih kandidata ne želi ni da ga vidi na nekom svom mitingu” (zamislite da predsednik opštinskog odbora SNS-a u Prokuplju poruči Aleksandru Vučiću da nije dobrodošao, uplašen da će mu premijer smanjiti broj glasova!)

I zaista, možete li da zamislite takvu situaciju? Pretpostavljam da ne možete, osim ako niste naprednjački plaćenik za pisanje idolopokloničkih komentara, lupanje pluseva i minusa na komentare drugih i ostalo. Pod “ostalo” ne znamo šta se podrazumeva, ali nešto mora da postoji, jer takva energija koja se poklanja pokušaju kreiranja lažne stvarnosti na društvenim mrežama i u komentarima na internet člancima, prevelika je da ne bi bila iskorišćena i za neku višu svrhu. Razume se, takva neka viša svrha imaće veze verovatno sa nekom opskurnom, grotesknom idejom koja nikome od nas trenutno i ne pada na pamet, ma sa bilo čim, samo ne sa pravom, realnom borbom za unapređivanje kvaliteta života građana. Mi ne možemo da dosegnemo te visine inovativnosti u radu i stvaranju koje može da dosegne Vučićeva napredna stranka (VNS) i njena mašinerija, pa je najbolje da sačekamo i vidimo šta to novo spremaju.

Međutim, bilo bi licemerno optužiti samo VNS za nesklonost samokritici ili kritici lidera, jer od nedostatka realnog dodira sa stvarnošću pate mnoge, ako ne i sve stranke na srpskoj političkoj sceni. Tako imate i situaciju da šire članstvo stranke svojevoljno pristaje na to da nema nikakvog uticaja ili znanja o donošenju najvažnijih odluka o budućem političkom putu stranke, a samim tim se odriče prava na mišljenje, što ja nazivam krajem mišljenja u srpskoj politici. Članovi VNS su dobrovoljno pristali da budu najangažovaniji u ovom procesu i da javno demonstriraju svoja zalaganja za mentalno osiromašenje stranačke populacije u Srbiji, pa su samim tim pristali i da budu predmet najjačeg udara ono malo alternativne javnosti. Kraj mišljenja je proces koji u Srbiji traje već duže vreme i ma koliko je istina da sam sa 10 godina sa roditeljima bio u prvom redu novosadskog mitinga gde smo slavili demokratske promene, on je mnogo više, kako će se ispostaviti, tekovina koju su iznedrili postpetooktobarski politički lideri u Srbiji. VNS ga je izučila do perfekcije i ubrzala do nivoa gde se zamislite da li imate bilo kakvu ulogu u društvu osim da budete deo glasačke mašinerije u izbornim danima.

Najočigledniji primer stranke koja je kažnjena zbog isključivanja članstva, simpatizera i građana koji su joj poklanjali poverenje na izborima, iz bilo kakvog kruga informisanosti o tendencijama unutar stranke jeste Demokratska stranka, čije se unutrašnje konsolidovanje još uvek čeka, mada ima naznaka da bi regrupisanje moglo uskoro da počne. Otuđenje stranačkih prvaka od stvarnosti života s kojom se svakodnevno suočavaju građani, ali i nedovoljna kontrola kvaliteta rada stranačkog kadra, takođe su faktori koji su uticali na pad DS-a i to je već dobro poznato. Međutim, taj pad je i opomena drugim strankama, jer Demokratska stranka, u ma koliko se nezavidnoj poziciji našla u nekom trenutku, čini se da je kroz najgore dane već prošla. Cenu je već platila i realno je očekivati da bi u narednom periodu, ma koliko dugačak on bio (a biće), ta stranka posle višegodišnjeg vrtenja u krug mogla da se uhvati za svoj rep i počne ponovo da gradi poverenje među članstvom i biračima. Ovog puta, na temeljima koji će biti čvršći od nekadašnjih. Međutim, da li su drugi naučili bilo šta iz bolnog iskustva DS-a?

Vladajuća VNS čini se da nije, jer kao i DS u vreme poslednjih liderskih godina Borisa Tadića, ona klizi ka tome da se u jednom trenutku nađe na vrlo tankom ledu od populizma koji će pucati pod težinom besnog i nezadovolj(e)nog biračkog tela koje nije profitiralo u najboljim danima VNS-a. Ti najbolji dani VNS-a su sada već definitivno iza nas. Boris Tadić je kasno shvatio da je politika postala fasadna, stranka otuđena od običnog čoveka, a kadrovi previše loši, i da će mu stranka poživeti još onoliko koliko će njegova harizma biti dovoljna referenca za glas na izborima. DS je potom lutala, odabravši Dragana Đilasa, isuviše (transparentno) bogatog čoveka za svog lidera da bi se bilo koji prosečan građanin Srbije koji strepi od otkaza, kredita i neplaćenih računa, identifikovao sa njim ili mu poverovao, ma koliko nesporni rezultati njegovog rada u Beogradu bili. DS će nesumnjivo još neko vreme tražiti “onaj” moment u svom radu koji će je izdići sa apsolutne nule na kojoj se našla, ali taj trenutak će doći.

U potpuno identičnoj, ako ne i goroj situaciji naći će se VNS, jer ta stranka osim što će morati da polaže račune advokatima, taksistima, prosvetarima, lekarima i drugima koji će tek dići glas uzbune, imaće i ozbiljan problem sa sposobnim kadrom koji je praktično nepostojeći. Pogledajte samo ko su njima glavne uzdanice u Skupštini Srbije (ne Maja). Zoran Babić, Aleksandar Martinović? Ko će njima da poveruje, ko će za njih da glasa i šta će to oni da urade kako bi VNS preživela stampedo nezadovoljih građana, ali i nezadovolj(e)nog članstva kada led pukne? Osim toga, ta stranka će se i definitivno raspasti i to više nije nikakva tajna. Informer, Blic, Kurir, verovatno najčitanije novine u Srbiji, daju sve indikacije da će se to dogoditi, samo ako malo pažljivije analizirate način na koji izveštavaju o potezima koje prave Vučić i Nikolić. Nikolić će imati Sandu Rašković Ivić, možda čak i još ponekog, ali koga će imati Aleksandar Vučić? Nezadovolj(e)ni birači i štrajkači se ne računaju. Premijer je sam odabrao da popularnost stranke gradi na sopstvenom liku i delu i zbog grehova DS-a koji su razljutili građane, to može da potraje neko vreme, ali ne i predugo. S obzirom na to da kažu da je veoma posvećen rejtinzima, pretpostavljam da će i ova dilema stići pred njega veoma brzo. Ma koliko u očima mnogih Aleksandar Vučić delovao kao trenutno veoma poželjan partner, kada se prelije čašica gorkih razočarenja, dramatično će opasti i zainteresovanost političkih partnera za bilo kakav vid saradnje sa njim. Onda će isto to članstvo koje se trenutno zadovoljava iluzijom o tome da ima svog interesa u ćutanju i idolopoklonstvu, zajedno sa ostalim nezadovoljnim građanima, biti generator promena i još jednog velikog političkog pada.

Političari se najčešće prevare kada misle da manipulacijom, privilegijama i iluzijom mogu predugo držati članstvo u svojim rukama, u svojstvu poslušnog ljubimca i sredstva za dolazak na vlast. Ljudska priroda je takva da uvek želi više. Baš kao što političari žele više i bolje za sebe, isto to žele i građani pa i glasači, pa i oni među članstvom kojima je stranka već na neki način pomogla. Svi oni tražiće više. A zamislite kakvu reakciju tek treba očekivati kada ih zanemarite, potcenite, pa još počnete i da im uzimate deo onoga što već imaju, a što VNS čini aktuelnim potezima koje smatra reformama? Zato je svaka stranka koja se odluči da isključivo sledi put populizma, osuđena da se pre ili kasnije suoči sa ozbiljnim, dramatičnim problemom održanja relevantnosti. Svaka stranka ovo mora da ima u vidu a svaka stranka koja danas deluje u Srbiji pokazuje sklonosti da veruje da može živeti samo na populizmu ili harizmi lidera. To nikada ne traje večno i simptomi moraju da se primete na vreme. Za VNS je, čini mi se, možda već kasno, osim ukoliko se ne dogodi nekakav dramatični obrt, ali u to ne verujem.

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!