IGOR BESERMENJI: Prst na čelo, nema druge

14 Feb 2013

Da li ćemo napokon naučiti šta je to građanski aktivizam?

Kada imate 22 godine i živite u društvu u kojem kritikujete sistem jer očigledno ne počiva na pravednim i jednakim osnovama za sve, a i sami ste svesni da će vas, ukoliko u njemu ostanete, do eventualnih novih šansi u budućnosti voditi (pored jake volje, rada i truda koji ste uložili) i neizbežno „dobro“ poznanstvo (koje onaj kome izlažete svoju kritiku možda neće imati), onda nije lako odgovoriti na mnoga pitanja koja postavljate sami sebi. Čini mi se da sve češće zapažam u diskusijama sa prijateljima i onima koji mi to nisu, da se osnovni problem u spremnosti da se javno izrazi stav o važnom društvenom pitanju ili nekakvom događaju krije upravo u tom večitom sukobu onoga što nam nalažu savest i znanje sa onim što nam nalažu novčanik i frižider. Mislim da je to naročito izraženo kod mladih čiju želju, sposobnost i znanje sve češće sputava strah od sutrašnjice u društvu naviknutom na neizvesnost i prećutno priželjkivanje jednoumlja.

Organizovati javni skup ili nekakvu vrstu protesta putem društvene mreže za jedno demokratsko (ali zaista demokratsko) društvo verovatno je samo stvar dobre organizacije, ali na Balkanu i naročito u Srbiji, to je u današnje vreme i stvar hrabrosti. U zemlji u kojoj bilo ko može da zapali zastavu Autonomne Pokrajine, gde se i dalje vode diskusije o tome ko je odakle došao i koje je etničke pripadnosti i u zemlji u kojoj se deca u osnovnim školama međusobno prebijaju a njihovi sukobi dobijaju naličje sukoba lokalnih bandi, hrabro je pozvati ljude u centar grada, popeti se na klupu i govoriti.

Novi Sad je pre nekoliko dana bio „domaćin“ okupljanja oko jedne inicijative potekle od samih građana, putem društvenih mreža. Naime, svi gledate televiziju, pratite vesti i, samim tim, sigurno znate da naš Novi Sad više nije bezbedan grad, kako smo ga svojevremeno voleli nazivati. Sjajna želja nekolicine građana da u centru grada sami ukažu na problem porasta nasilja u glavnom gradu Vojvodine bila je dovoljna da se vest o inicijativi brzo proširi, da je najave i mediji, ali nažalost, u isto vreme, očigledno je ocenjena i kao nedovoljno važna od strane naših sugrađana, jer je okupila veoma mali broj ljudi.

Ipak, na mene je činjenica da je makar neko shvatio kako je važno pod hitno staviti „prst na čelo“ ostavila najjači utisak. Korak po korak, jedna zabrinuta majka, jedan tviteraš, jedan novinar, jedna prodavačica iz kioska i jedan tinejdžer, okupiće u nekom budućem vremenu i mnogo više ljudi oko sebe. Važnost građanskog aktivizma dugo je na ovim prostorima bila potcenjivana jer je političkim elitama tako odgovaralo, a sada se, čini mi se, nalazimo u periodu učenja o tome šta građanska inicijativa predstavlja i koji mogu biti njeni rezultati. Mogućnosti su zaista velike, što pokazuju primeri zemalja sa razvijenim težnjama ka sprovođenju direktne demokratije.

Pre nekoliko dana sedamdeset ljudi stavilo je prst na čelo. Uveren sam da bi već sutra taj broj bio mnogo veći, a za godinu dana možda bismo imali i centar grada pun ljudi svesnih da mogu nešto da promene. Vojvodina i Srbija tek uče o mogućnostima građanskog aktivizma i u tom smislu ovo okupljanje ima veliki značaj. Naravno, problem porasta nasilja u Novom Sadu i Vojvodini ne može čekati i tu će vlast sada biti na potezu. Očigledno je da zahtevi za formiranjem Policijske uprave Vojvodine imaju smisla i ta inicijativa mogla bi dobiti podršku onih koji su odlučili da stave prst na čelo pre nekoliko dana i onih koji će to učiniti naredni put. Da odmah razjasnimo, zbog onih koji se usprotive i neprimereno reaguju čim se pomene stvaranje nečeg „vojvođanskog“, ne radi se o nečijoj provokaciji ili nekakvom separatizmu, već o realnoj potrebi. Ukoliko jedan grad – Beograd razume se, može da ima policijsku upravu, ne razumem zašto je problem da je ima i Vojvodina koja se prostire na daleko većoj površini, te je samim tim teže i kontrolisati sve što se dešava.

Biti Vojvođanin u Vojvodini zvuči sasvim logično, ali to tek zahteva posebnu hrabrost ovih dana, jer se nakon plakatiranja Novog Sada protekle nedelje povela ozbiljna diskusija o tome ko je ekstrem u današnjoj Vojvodini. Prateći televizijske emisije prethodnih dana zapazio sam da pojedini novinari u svojim pitanjima često kao argument koriste različita istraživanja od kojih većina navodno pokazuje da najveći broj Vojvođana smatra da Vojvodina treba da zadrži baš ovakav, postojeći i aktuelni nivo autonomije, te samim tim, svaki zahtev za povećanjem stepena autonomije, pa i ideju Republike Vojvodine u sastavu države Srbije, označavaju ekstremom. Ukoliko je zaista najveći procenat Vojvođana zadovoljan aktuelnim stanjem u državi i odnosom prema Vojvodini, onda je nemoguće ne zapitati se živimo li mi u istom gradu, istoj Pokrajini i u istom vremenu? Neko očigledno mora staviti prst na čelo – ili zadovoljni ili nezadovoljni, ali ako bismo svi bili realni, onda bismo svi trebali to da uradimo, pa sednemo i razgovaramo. Nemojte očekivati da se samo političke stranke bave rešavanjem problema. Zato, velika podrška građanskom aktivizmu.

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!