IGOR BESERMENJI: Prosvetitelj iz kioska

05 May 2014

Gužva u redu za najgore

Ni u najvećem ludilu ne bih poverovao da ću doći u situaciju da se sklanjam od prodavca iz kioska kako bih izbegao incident. Ali, izgleda da je i to vreme došlo. U Novom Sadu, u ovoj zemlji što se danas zove Srbijom. Bejah okrivljen od strane debeljuškastog prodavca srednjih godina, operisanog od profesionalnosti, zbog toga što dajem 200 dinara za novine na čijoj je naslovnoj strani novinarka Brankica Stanković. Pardon, 199. I ni to što ne pitam za taj dinar nije pomoglo. Sram me bilo. Tako nam i treba, cela država propala je zbog nas koji čitamo intervjue stranih plaćenika i prozapadnih poltrona koji nam mozak ispiraju. Onda još i postajemo kao oni pa širimo zarazu na ostalu jadnu i poštenu srpsku omladinu odraslu uz tradicionalne vrednosti srpskog čojstva i junaštva. Pa sram me bilo. I treba da bežim, što dalje odavde.

Znate da je društvo otišlo u sasvim pogrešnom pravcu onda kada prodavac sa kioska više mari za to kako da vas “opameti” i spasi zlih sila koje su vam isprale mozak i otele dušu nego da se bavi onim što mu je posao – da vam ljubazno i bez komentara proda proizvod kojeg ste zatražili. Dokle je zatupljivanje stanovništva otišlo kada je “odbrana” nečeg imaginarnog što postoji samo u subjektivnoj percepciji vas ili grupe s kojom se identifikujete – važnija od obavljanja posla koji vam donosi hleb? I ko to danas može da bude dovoljno bezobrazan pa da ne ceni rad Brankice Stanković? Zar je normalno da neko provodi život zatvoren u četiri zida i uz policijsku pratnju samo zato što obavlja svoj posao na način na koji bi svako trebalo da ga obavlja?

Bukvalno, sekunde su me delile od toga da se spustim na nivo gospodina prodavca iz jednog novosadskog kioska tu nasred autobuskog stajališta i nastavim raspravu koju je pokušao da rasplamsa. Znajući sebe, žalio bih narednih godinu dana što sam to dozvolio, pa sam u poslednjem trenutku odustao. Čak je i pripalio cigaretu i onako napaljen na potrebu da mi objasni par stvari, napustio kiosk. Ma ko šiša posao i to što se gospođa približava kiosku i traži da bude uslužena. Nego da se meni malo otvore oči, e za to je živeo gospodin tih nekoliko trenutaka. Ono što sam uradio ukratko sumira vojvođanske greške iz prošlosti. Jasno sam dao do znanja da rasprave neće biti, zaustavio taksi i otišao. Da sam odlučio da po planu sačekam autobus, možda bih gospodina nosio na duši. Ne zato što bih ga ozledio, daleko bilo, ja to i ne umem, nego zato što je izgledao kao da sam mu svojim stavom o radu Brankice Stanković izazvao srčanu aritmiju od koje ne znam da li se do danas oporavio. Naravno, nisam ponosan na to što sam po principu “pametniji popušta” samo otišao. Nisam ponosan jer mislim da taj moj postupak sumira jedan opšte vojvođanski manir povlačenja pred nepogodom. Ta man’te ga, malo se iznervir’o. Izgleda da ne pada iver daleko od klade, ali šta da se radi? Zato nam i jeste tako kako jeste, verovatno. Šta nam drugo preostaje onda nego da se malo i mi promenimo? Da za promenu, malo podviknemo kad zatreba. A treba više nego ikada. U najnovijem nastavku “Dinastije” imaćemo kao naše najbolje predstavnike (čim su nagrađeni, onda mora da su najbolji, zar ne?) Maju Gojković i Igora Mirovića. Najbolje iz Vojvodine, tako ispada. Maja na čelu najvišeg zakonodavnog tela, a Igor Mirović će da se “bavi” nama. Blago nama u kakvim smo se sigurnim rukama našli. A znate ko je doveo njih tu gde sada jesu? Mi. Niko drugi, nego mi. Ne gospodin sa kioska. On ih je samo stvorio. A mi smo žmureći “našima” na propuste u prethodnih 14 godina, verujući da su i takvi kakvi su bolji od “ovih”, pomogli da eto baš tu negde oko vaskrsa, vaskrsne i Gojkovićeva na mestu predsednice Skupštine i Mirović kao samoprozvani vojvođanski mesija budućnosti. Kakav haos od države.

Sedeo sam onda u tom taksiju i razmišljao o čoveku iz kioska, Brankici Stanković, onda i o taksisti koji me je pitao da li sam umoran, a kada sam ga samo pogledao i nasmejao se, pustio je Sinatru. Onda sam pročitao intervju sa Brankicom Stanković. To kakav je profesionalac Brankica, za svako je divljenje, iako bi njen način rada trebao da bude standard. To verovatno više govori o svima ostalima nego o njoj. Više od samog intervjua, na mene utisak ostavlja njen pogled sa naslovnice koji i sada dok pišem tekst kao da mi govori da se manem svega ovoga i da odem da radim ono što mi je posao. Da sednem i da učim. Ali, ne da đavo mira.

Desilo se prethodnih dana još nekoliko situacija, vrednih razmatranja. To je onaj period kada vas sve nekako stigne pa vas tera da razmišljate, da tražite rešenja, nove puteve i ideje. Da se menjate, da rastete. Danas mi novostečeni drug kaže: “Igore, mišljenje je kao dupe. Svako ga ima”. Slažem se. Onda prođu ti “tja” dani, pa se pripremite za akciju. Da li će vredeti? Ne znam. Da li ja moram da pokušam? Moram. I sve dok imam učtivog taksistu koji me čita kao knjigu i uz osmeh mi baš kad zatreba pusti Sinatru, ne jedim se na čoveka sa kioska. Za koju godinu, ako još bude radio na istom mestu, posetiću ga. Ponudiću mu svoj plan. Biće to moj najbolji odgovor, a njemu najbolja moguća ponuda. Ako do toga ne dođe, smatraću da nisam dorastao zadatku.

I za kraj, nejvećom tragedijom smatram igranje mladih igrača FK Vojvodina sa nacističkim simbolima. Veoma su mladi, pa se gnev i prekor za takvo ponašanje ipak mora preneti sa njih na roditelje i mentore koji sa njima rade. Kažu da sport gradi karakter, pa se nadam da će se kod njih karakter graditi na terenu i u životu, nikako na srpskim stadionima, jer nažalost, tamo danas ipak mahom rastu opasne igračke u rukama desničarskih partija i organizacija. Nadam se da će neko tim mladim momcima objasniti da kada predstavljaš nešto što se zove “Vojvodina”, onda imaš poseban zadatak, ne guraš se u red najgorih, kako to većina drugih u ovoj državi nažalost čini.

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!