IGOR BESERMENJI: Prošetaj malo, čoveče!

09 Jul 2014

Srbija na leđima

Pre nekoliko dana prelazio sam na pešačkom prelazu jednu od novosadskih ulica i taman kada sam se pripremao da skrenem naleteo sam na nekoliko automobila sa zatamnjenim staklima iz kojih su odmah potom izašli političari, dobro poznati Novosađanima. Nisam se zadržavao ali sam uspeo da vidim kako brzinom munje izleću iz automobila i ulaze u obližnju zgradu, ne praveći baš nikakav kontakt očima sa bilo kim od prolaznika i ne pokušavajući ni da „osete“ gradsku atmosferu toplog letnjeg popodneva u blizini centra grada. Pošto se ne radi o nečemu što je svojstveno samo dotičnima, već velikoj većini srpskih političara, smatram da nije važno da otkrivam njihov identitet. Na kraju krajeva, mnogi će na ovo moje zapažanje gledati kao na sasvim banalno i besmisleno, nedovoljno vredno i tako uobičajeno da bi se o njemu čitalo ili govorilo, tako da rizikujem da ovaj tekst bude neinteresantan jer je sasvim subjektivan i predstavlja nešto što je moj sasvim lični odnos prema manirima velike većine ovdašnjih političara. Siguran sam da mogu da budu mnogo bolji model za svoje građane. Verujem u to, koliko god utopistički zvučalo.

Sećam se, još tokom srednje škole, kada god bih izneo svoj politički stav, bio bih neshvaćen ili označen kao separatista, ili bih bio predmet podsmeha jer se naravno smatralo da ništa još uvek ne znam da bih imao „politički stav“ Sa 16 godina? Pa „LOL“, kako se to danas kaže. Sećam se i da mi je jedna profesorica kada sam rekao, tada još uvek onako dečački, da „Beograd krade Vojvodinu“, rekla: „Hahaha, ostavi se razmišljanja i bolje se zaljubi. Tu su devojke, klupice, uživaj…“ Otprilike je to tako bilo. Šetao sam hodnicima Karlovačke gimnazije ponosno noseći majicu na čijoj je prednjoj strani pisalo „Bogu fala što sam Lala“, a na zadnjem delu „Volem Vojvodinu“. Imam tu majicu još uvek, samo što mi je danas malo tesna, ali je s vremena na vreme još uvek obučem. Bila mi je omiljena i nosio sam je često. Nisam imao značajnijih neprijatnosti zbog toga, ni među decom ni među profesorima, osim što se sećam kako mi je prodavačica iz jedne od karlovačkih prodavnica koja je prethodno bila vrlo ljubazna sa mnom, ugledavši me u toj majici, rekla: „Sledeći put kad te vidim, da nosiš Srbiju na leđima.“ Valjda je mislila na natpis za zadnjeg dela moje omiljene majice. I jednom su me gađali kamenjem, takođe u Karlovcima, kada sam prolazio blizu Bogoslovije, ali su promašili, jer sam oduvek imao brze reflekse. Pored toga, sve je uvek bilo u redu oko tog mog igranja sa slanjem političkih poruka okolini, koje većina verovatno ipak nije shvatala previše ozbiljno. Znao sam ja to, ali sam imao potrebu da uvek iznova obučem tu majicu i obavezno upadnem u svaku „političku raspravu“ u društvu, ma koliko ona bila „ozbiljna“ u tim godinama.

Tako i danas, ne mogu da propustim priliku, kada god imam vremena, da zapišem šta sam zapazio ili šta bih ja uradio drugačije ili kakve su moje ideje. Dugo sam zbog svog stava da građani ove države nemaju pravo da se ljute na svoje političare jer su ih sami takvima „napravili“, dolazio u konflikt sa drugima, koji su ipak većinom mislili da su se političari sami izvitoperili i „pokondirili“ na položajima, sa čim se ne mogu složiti u potpunosti, ali mi sasvim sigurno smeta način na koji se mnogi među njima ponašaju. „Moji“ (porodica, prijatelji) mi nekad kažu da sam snob i pomalo „uštogljen“ za manire koji su opšteprihvaćeni kao normalni kada su naši političari u pitanju, ali ja ne mogu da prihvatim da je za bilo koga u redu javno urlati, psovati, čupati za kosu, šutirati u nogu, polivati vodom, a kamoli za nekog ko je političar i ko bi trebao (znam, ovo će zvučati tako smešno u Srbiji danas), svojim manirima, radom, znanjem, ponašanjem, da bude primer svima drugima. „Hej, ti si taj koji postavlja pravila, zar ne? Postavi ih onda kako treba. Budi primer, budi najbolji među jednakima.“ Tako to ja vidim. Koliko god iluzorno ovo zvučalo, možda i patetično za neke, ja sam stvarno razočaran načinom na koji se političari u Srbiji ponašaju, čak i danas, 2014. Godine; nekada izgleda kao da mnogi ništa nisu ni pokušali da promene, kao da ne vide svoje građane koji su nezadovoljni načinom na koji ih predstavljaju.

Možda više nemamo gađanje cipelama u radikalskoj režiji, ili polivanje vodom u Skupštini Srbije u udarnom terminu na RTS-u, ali imamo društvene mreže. Najmoćnije sredstvo samopromocije i komunikacije sa građanima u Srbiji se od strane političara nažalost previše često koristi na način da ne poželite da ih „pratite“ na Tviteru ili „lajkujete“ na Fejsbuku, jer ćete, umesto da sa njima pokušate da dođete u kontakt i pitate ih za neku konkretnu stvar ili problem koji vidite u društvu, naići na izvesna razočarenja. Ili ćete shvatiti koliko pogrešno poznaju gramatiku, na primer, a to ipak bude najporaznije. Onda ćete ih videti na televiziji, pričaju mnogo, kažu malo, mlate rukama, brane se. Stalno imaju potrebu da se brane, to mi je uvek najmanje jasno, jer ne vidim da dovoljno često dolaze u kontakt sa građanima da bi imali potrebu da se brane. Uvek je „Mi smo mogli, ali…“, „Mi ne možemo jer…“, uvek je neko opravdanje obavezno deo govora, pa makar on trajao i trideset sekundi u okviru televizijskog priloga.

Pored nedovoljno pristojnog javnog ponašanja i pogrešnog načina prezentacije sebe (jer smatram da kada ste na javnoj funkciji, vi nemate „privatan“ vid boravka na društvenim mrežama koje svako može da isprati, s čim takođe ne moraju svi da se slože), najviše nadostataka vidim ipak u samoizolaciji i potiskivanju građanstva od sebe. Taj beg od realnog, beg od onih koji su ih doveli na mesto na kojem se nalaze je najveća greška. Žao mi je kada je ne vide, čak i kada se politički ne slažem sa njima, jer sigurno imaju neke kvalitete koji su ih doveli na mesta na kojima se nalaze. Novi Sad je, na primer, mali grad. Zar je tako teško, na primer, gradonačelniku da organizuje neki vid javnih tribina u određenom vremenskom periodu gde bi se građani okupljali i pred novinarima sa njim razgovarali o različitim problemima koje imaju? Ili, na primer, u centru grada, baš tu, pred Gradskom kućom, sedi na stolicu i razgovaraj sa ljudima, prošetaj gradom sa svojim ljudima, upoznaj nekog. Ne mislim tu samo na trenutnog gradonačelnika, već govorim uopšteno, o maniru koji mi se čini da je tako prirodan, a nepoznat građanima, koji političare vide kao otuđene, hladne i daleke. Uveren sam, iako mi je iskustvo vrlo skromno, ako ne i sasvim nepostojeće, da građani i političari mogu da komuniciraju na jedan bolji način, da odnos može biti mnogo iskreniji, ali iskorak u tom pravcu moraju napraviti oni koji su na pozicijama da kroz svoj javni nastup i rad budu primer ostalima.

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!