IGOR BESERMENJI: Priča o Deda Babuški

27 Oct 2017

Minuti, sati, meseci i godine našeg zaboravljanja

Petrovaradinu, u ulici Ar?ibalda Rajsa, broj 8, živeo je jedan ?ovek koji je u poslednjim godinama svog života bitno uticao na živote svojih komšija. Pravo ime mu je bilo Osman. Komšijama poznat samo kao Deda Babuška. Umro je 31. oktobra 1998. godine, dakle, pre skoro 20 godina. Živeo je zamalo sam. Imao je Cicu, ma?ku snažnog karaktera, ali introvertnu i rezervisanu.

Neposredno pre nego što je napustio ovaj svet, kao da je predosetio, rekao je mojoj majci: “Ja znam da ?e moja Cica kod tebe kad ja odem”. Tako je i bilo. Deda Babuška je ubrzo otišao, a Cica se posle sedmodnevnog odsustva iz dvorišta usled šoka zbog Deda Babuškinog iznenadnog odlaska, vratila i bez najave došla pred vrata našeg stana, ušetala i smestila na stolicu pored smederevca u kojem je moja majka ve? uveliko vredno ložila vatru. To je bio prvi put da je Cica ušla u naš stan, pošto je bila vaspitana tako da u tu?e stanove ne ulazi. Ta stolica pored smederevca ostala je njeno stalno prebivalište do kraja njenog bogatog ma?e?eg života. A otišla je kao i Deda, kako smo ga mama, tata i ja ve? odavno prisvojili, iznenada i ostavila nas same.

A s Cicom bi otišao i poslednji trag Deda Babuškinog života, barem onog dela koji je bio poznat nama i drugim komšijama, da nije bilo bašte. Velike, šarene, uvek ure?ene bašte koja bi tokom prole?a bila puna raznog cve?a i nama omiljenih lala. A posebno je bilo sjajno to što se u svojoj punoj širini i dužini, ta bašta prostirala baš ispred velikih prozora moje de?a?ke sobe. Tako sam svu tu lepotu i mirise, zahvaljuju?i Dedi, imao pred okom i nosom. Deda, pored toga što je želeo da Cica živi sa nama, imao je još jednu želju – da bašta ne bude zapuštena, da sva ta lepota koju je stvarao ne propadne.

Ar?ibalda Rajsa broj 8 je i tada ustvari bilo jedno veliko dvorište duga?ko kaojedna prose?no duga?ka ulica, sa mnogo dvorišnih stanova. U ušuškanom, zaba?enom delu Petrovaradina koji sam jako voleo, a jedina mana mu je bila što su se na po?etku ulice nalazili polu-napušteni objekti vojne kasarne koje ne želite baš da gledate kada ste dete i koji bi no?u izgledali sablasno. Ali, dvorište je bilo prelepo mesto za odrastanje. Prostrano, veliko, duga?ko dvorište u kojem je živelo puno dece. Puno ljudi. Uglavnom pripadnika romske nacionalnosti, pa su se u bilo kom trenutku mogla ?uti najmanje dva jezika, što je bilo predivno i toliko važno za sve nas.

Bilo je i veselo. Puno smeha, poslepono?nih druženja ispred ne?ijeg stana. Puno muzike, uglavnom stare narodne i romske muzike, pa smo i mi kao deca nju prvo slušali, nau?ili re?i tih pesama i razumeli ih onako kako smo videli da ih odrasli oko nas doživljavaju. Me?utim, svi mi u jednom smo ipak zaostajali za Dedom, koji je i sam voleo druženja i pesmu. Verovatno nismo ni blizu dobro kao on razumeli lepotu cve?a i drugih biljaka. Bio sam sre?nik koji mu je bio prvi komšija, pa sam mogao s prozora svoje sobe da budem neposredni svedok rezultatima njegovog rada, njegove velike ljubavi. ?esto sam mu mahao odatle i posmatrao ga dok nešto ?eprka po bašti. Kada bismo se kao deca igrali u blizini, objašnjavao nam je zašto je važno da ne protr?avamo kroz nju i nau?imo da poštujemo, ne samo lepotu biljaka koje su rasle do neverovatnih visina, nego i njegov rad. Znao je jako da se naljuti kada bi video da neko neoprezno pogazi cve?e. Kada bi sve vreme koje je proveo, ne u radu u bašti, nego u objašnjavanju njene lepote i poštovanja uloženog truda, moglo da se izdvoji i izra?una, siguran sam da bi se brojalo u mesecima. Želeo je da dvorište, kada ostane samo nama, bude i dalje lepo. Zauvek lepo i prijatno za oko i život svim njegovim stanarima.

Deda Babuške i njegove male-velike misije setio sam pre nekog dana ?itaju?i razna mišljenja o spomeniku koji se podiže Zoranu ?in?i?u. Nije dobro kada tako lagano suština potone pod težinom forme. A šest metara materijala jeste mnogo. Me?utim, minuti, sati, meseci i godine našeg zaboravljanja odaljili su nas od suštine mnogo više.

Ali život razume bolje od nas. I vidi dalje. Dve velike Dedine želje su se ispunile. Cica je do kraja života svojom voljom ostala naša stanarka, a u stan u kojem je Deda Babuška živeo, kasnije se uselio ?ika Vlada. Veliki ljubitelj cve?a i rada u bašti.

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!