IGOR BESERMENJI: Predsednik među asteroidima

20 Jan 2015

U potrazi za diplomom i čistom biografijom

Već tokom protekle godine s vremena na vreme mogao se pročitati poneki tekst i čuti komentar o budućim predsedničkim izborima u Srbiji. Ono što im je bilo zajedničko jeste to da ne postoji nikakva indicija o tome ko bi mogli biti ozbiljni kandidati opozicione strane.

Sada smo dve godine daleko od sledećih predsedničkih izbora u Srbiji. U javnosti se odavno udomio stav kako nije mnogo važno ko će biti predsednik Srbije zbog obima njegovih nadležnosti, a u praksi se tokom ove nepune tri godine i pokazalo da je Aleksandar Vučić, najpre kao prvi potpredsednik, a potom i premijer, jedina relevantna politička figura današnje vladajuće garniture. Ne zato što bi to tako trebalo da bude, iako su nadležnosti vlade nesporno veće, već zato što je srpski premijer odabrao da tako bude. Uprkos tome, nesnalažljive i blede godine Tomislava Nikolića kao predsednika, češće praćenog podsmehom nego pohvalama, ipak su pokazale da je važno ko nas predstavlja u svetu. Ukoliko se o tome uskoro ne počne razmišljati, može se dogoditi da 2017. dobijemo naslednika današnjeg predsednika čiji se mandat neće mnogo razlikovati od mandata Tomislava Nikolića, a to bi bilo loše.

Nikolićev novi mandat trenutno ne izgleda kao opcija koja će se desiti, ne samo zbog medijskih spekulacija oko porasta apetita pojedinih članova vlade poput Zorane Mihajlović, već i zato što se Nikolić nije pokazao kao državnik koji poseduje autoritet, a ni zrelost koju prvi čovek jedne države treba da ima. Iako je u javnosti pokazao manju želju za posedovanjem poluga vlasti od Borisa Tadića, Nikolić je personifikovao jednog nespretnog, nespremnog i nezrelog državnika koji je vukao poteze kao da se igrao „predsednikovanja“. Bez podrške javnog mnjenja i sa vidno manjom podrškom unutar vladajuće stranke od njenog današnjeg predsednika Aleksandra Vučića, Nikoliću je i definitivno pripala uloga miša koji bežeći od mačke, više nema gde da beži. Vlada je, koristeći se danas već očigledno neslobodnim medijima, zloupotrebljavala njegove traljave i besmislene poteze kako bi skretala pažnju građana sa sopstvenog delovanja koje je bilo usmereno ka rezanju plata i penzija. Tako je predsednik kao vest svrstan u rang sa „najjačom zimom u poslednjih sto godina“, asteroidima, misterioznim provalnikom u hotelskoj sobi Jorgovanke Tabaković, tajnim kamerama u hotelu Miroslava Miškovića koje su navodno trebale tajno da snimaju premijera… i drugim vestima kojima su neki od najčitanijih dnevnih listova danima zatrpavali javni prostor u pokušaju da skrenu pažnju sa opšteg nezadovoljstva građana reformskim potezima srpske vlade. Kompromitujuće fotografije predsednika u stanju sumnjivog stepena prisebnosti i njegove brojne nesuvisle i nespretne izjave samo su pomogle da on umesto ozbiljnog državnika, predstavlja svakodnevnu dozu smeha i zabave sa naslovnih strana. Za sada, osim kao „lutka sa naslovne strane“, predsednik ostaje zapamćen samo još po čuvenim odlikovanjima i slučaju “diploma”. Rečju, u lošoj je poziciji. Analitičar Vladimir Goati smatra da predsednik „ima najviše podrške i poverenje“, a da gubi od premijera samo u razmerama moći. Ja mislim da gubi u svakom slučaju. Teško je zamisliti da bi danas bilo koji naprednjak javno podržao Nikolića, na primer, u njegovoj izjavi da ministri ne treba da komentarišu rad predsednika i da se koriste sitnim pakostima kako bi mu naudili. Ako tu i ima neke podrške, ona je nejasna i skrivena, a kao takva je za njega – neupotrebljiva.

S druge strane pitanje je da li je današnja demokratska opozicija, u stanju nedovoljne koherentnosti i još uvek previše upadljive pasivnosti, spremna za naredne predsedničke izbore. Istina, u međuvremenu nas očekuju pokrajinski, lokalni, a možda i novi republički izbori, jer to je u Srbiji teško predvideti. Međutim, to ne znači da o ovome ne treba već sada razmišljati. Kada je Zoran Đinđić 2000. godine razmišljao o pogodnom kandidatu za predsednika, imao je malo vremena da odluči, jer je Milošević očekivao da će iznenadnim raspisivanjem predsedničkih izbora uhvatiti nespremnom opoziciju koncentrisanu na lokalne i savezne izbore. Izbor je morao biti napravljen brzo i pao je na Vojislava Koštunicu. Njegova pobeda jeste poslužila svrsi te godine, ali poznato je kakav profil je u narednim godinama izgradio Koštunica i koliko je to Srbiju koštalo. Sada je situacija drugačija u tom smislu da nema jedinstvene opozicije, a i prilike su promenjene. Kako sada stvari stoje i borba za novog predsednika biće više usmerena ka tome da bude opomena premijeru i njegovoj vladi, pod uslovom da mu vlada opstane do 2018. godine, nego što će biti sukob sa samim predsednikom.

Paradoksalno, sasvim sigurno će upravo Nikolićevi brojni gafovi biti najveći aduti opozicije, a on ne prestaje da materijal servira svakodnevno. Rečju, atmosfera će biti donekle slična onoj koja ovih dana vlada u Hrvatskoj, pre i nakon pobede Kolinde Grabar Kitarović. Pobeda Kitarovićeve najviše je poruka građana o raspoloženju prema SDP-u pred buduće republičke izbore. Prve naznake o njenoj kandidaturi za predsednicu pojavile su se još sredinom 2012. godine, što će reći da bi, ugledajući se na taj primer, već trebalo da počne da se govori o budućim predsedničkim kandidatima i u Srbiji. Jedino ime za koje znamo da će ući u trku je Ivica Dačić, ako se i dalje drži svojih ideja iz 2013, ali nemamo nijedno ime opozicije. Još jedna bitna stvar o kojoj treba razmišljati tiče se čestog fenomena u politici poznatog kao efekat grudve snega, kada se prilike u jednoj državi po sledu događaja vrlo brzo dese u susednim zemljama. Hrvatska je posle nekog vremena dobila predsednika koji ideološki pripada desnici, a Srbija bi vrlo lako mogla da (re)izabere desničarskog kandidata, ne Nikolića već nekog drugog, ukoliko levica (ako samu sebe i dalje percipira kao levicu), ne predstavi građanima ozbiljnog kandidata za predsedničke izbore. To nije Ivica Dačić, jer diskutabilno je i koliko se Dačić usled svog nasleđa prošlosti, pa i učešća u ovoj vladi, može zaista percipirati kao levičar. Prva referenca za kandidata opozicije morala bi biti legalno stečena diploma o obrazovanju, sa kakvim god uspehom, kao i “čista” biografija, što bi izgleda, jer je tako retka, trebala da bude najskuplja roba današnje političke garniture.

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!