IGOR BESERMENJI: Praznina i transfer odgovornosti

16 Jul 2015

Kad opozicija nema posla

Od svih ružnih slika koje svakodnevno gledamo, meni lično, delimično i iz ličnih razloga, izdvaja se ona koju vidim prilikom prenosa neke od skupštinskih sednica. Prazna ili poluprazna sala, pripadnika opozicije ima toliko da se mogu na prste izbrojati, pa se može upamtiti i šta je ko obukao tog dana. Pomislio bi neko, ko to posmatra iz daleka, kako smo jedna uređena država u kojoj svi poslanici i ne moraju baš da dolaze na posao, pa imaju vremena za svoje ostale aktivnosti i hobije. Toliko je dobro da ni opozicija nema posla! Najtužnije je videti kako je 90 posto stolica koje pripadaju opoziciji prazno, već znate i ko će doći na posao, istih desetak opozicionara u krug se javlja za reč već mesecima unazad. Neki poslanici su možda sve vreme negde u Mongoliji, ko zna, jer nit’ ih vidimo, nit’ izgleda da ih ko traži. Plata, naravno, stiže na vreme, jer tu nema i ne sme biti greške. Ni sa jeftinim i ukusnim ručkom nema greške. Ni sa povlasticama. Ni sa imunitetom. Ni sa statusom. Mnogi se često žale kako su Zoran Babić i njegov kolega Đukanović prečesto u kadru. Pa naravno, to stvarno ne deluje prijatno, ali treba imati u vidu da većinu onih koje ste birali za poslanike u sali skoro nikada i nećete videti, jer se ne pojavljuju na poslu.

Naročito je to sramota za opoziciju. Svakog poslanika opozicije koji ne dolazi na posao moralo bi da bude sramota. Ružno je prema onima koji su vas birali, a i prema onima koji nisu, jer poslanik predstavlja sve građane zemlje u kojoj živi. Pogotovo u ovakvim vremenima kada je, verovatno više nego ikada, potrebno drugačije mišljenje i javni stav. Od onih sam koji politiku vide kako jednu sasvim dobru stvar, kao važan posao, koji nosi veliku odgovornost, težinu i donosi brojne obaveze. Žao mi je kada vidim da srpski poslanici ne razumeju kako bi važnu ulogu u društvu mogli imati, samo kada bi hteli. Zapravo, samom potvrdom mandata, njima je ta važna i lepa uloga da narednih godina utiču na promene u zemlji u kojoj žive, već pripala. Međutim, čini mi se da većina toga uopšte nije svesna. Nikada nisu ni bili svesni. Obavljanje poslaničkih dužnosti tek onako, ofrlje, ružno je. A tako se većina ponaša. Doći u poslaničku klupu i listati novine, slati sms-ove ili dopisivati se sa nekim preko društvenih mreža, nije obavljanje poslaničke dužnosti. Najneodgovorniji su naravno oni koji se na poslu i ne pojavljuju. Mislim da političar mora da živi politiku svakodnevno, ceo dan, tokom kompletnog trajanja svog mandata. Samo takav će pokazati da zna zašto se politikom uopšte počeo baviti, takav će pokazati da želi da radi. Onaj koji će sedeti u skupštinskoj sali kada god treba i slušati svakog svog kolegu, svaku koleginicu, ma koliko se slagao ili ne sa onim što čuje. Oni koje ne intersuje ono o čemu se u skupštini priča, ili ih mrzi da dođu na posao, nisu trebali ni da se kandiduju za poslanike. Velika je sramota što u skupštini vidim veći procenat poslanika vladajuće koalicije, nego opozicije. Opozicija je tako samoj sebi dala otkaz, diskvalifikovala se iz političkih i parlamentarnih procesa. Na kraju, svaki poslanik koji ne dolazi na posao, nije dostojan toga da ga obavlja i ne bi smeo nikada više da dobije poslanički mandat.

Parlamentarno pravo poznaje dva tipa poslaničkih dužnosti, pravne i moralne. Među pravne dužnosti spada i ona da poslanik mora da prisustvuje radu parlamenta. Međutim, smatram da naši poslanici ne razumeju svoje dužnosti, jer ne razumeju ni svoju ulogu. Razlog tome najverovatnije leži u transferu odgovornosti na vođu političke partije kojoj pripadaju, pa tako i svoj politički angažman veliki broj poslanika doživljava kao posao koji im ne pripada. To je žalosno i pogrešno, jer imaju u svojim rukama lep i koristan posao, koji nažalost ne vide takvim, osim u danu kada se isplaćuje plata. Nisam jedan od onih koji će tražiti smanjenje plata poslanika i drugih političara, niti im osporavati povlastice koje imaju u odnosu na druge. Biti političar je izuzetno odgovoran posao koji sa sobom nosi mnoge obaveze, važne dužnosti i rizike i kao takav treba da bude dobro plaćen. Problem je što su tu vrstu posla građani Srbije odabrali da dodele mahom lenjim i pogrešnim ljudima. Mnogi među njima nikada nisu pogledali ni program stranke kojoj pripadaju, a da ne govorimo na primer, o Zakonu o Narodnoj skupštini ili o poslovniku o radu parlamenta. Možete li da zamislite da poslanici u Srbiji čitaju ova dokumenta u pauzi za ručak? Ne. E to je loše, morali bi. Ovo se naravno odnosi na većinu poslanika, siguran sam da izuzetaka ima.

Politika je ustvari jedan sjajan poziv i ne služi samo da se od nje lepo živi, iako bavljenje njom treba da podrazumeva da nećete na magarcu jahati do posla niti skupljati sitniš po džepu da kupite limenku pića. Političar mora da ima koncentraciju, elan za rad i da u svakom trenutku živi svoj posao. Pored toga, biti političar je i donekle rad na određeno vreme, pa bi bilo lepo da tokom obavljanja dužnosti političara uradite nešto po čemu će vas pamtiti. Kada nađemo političare i poslanike kojima će prva misao kada ustanu iz kreveta biti: „Danas ću da uradim to i to“; ili „Danas ću da predložim to“; ili „Želim da postignem…“; te moramo po svaku cenu i podržati. I zadržati. Ostalima se što pre zahvaliti i ispratiti ih iz skupštinskih sala i sa državničkih funkcija. Iskoristiti izbore za to. U slučaju nekih, može i bez zahvaljivanja. To već neka ide po sopstvenom izboru.

(Autonomija)