IGOR BESERMENJI: Politički fotošop

19 Apr 2016

Vojvodina i Vučićeve fatamorgane

Nažalost, pokazala se tačnom pretpostavka koju sam imao još pre nekoliko meseci, da ova izborna kampanja u Vojvodini neće mnogo, ustvari nimalo, doprineti raspravi u javnosti o budućem ustavno-pravnom položaju Vojvodine. I bi tako. Niko više o Vojvodini, osim pojedinaca, ozbiljno neće ili ne sme da govori, ali sve će doći na svoje, pa će tako i 2017. godine stići na naplatu sve tlačenje Vojvodine tokom prethodnih godina i decenija, koje je sprovodila srpska politika centralizma i krađe po Vojvodini, jedina politika Srbije koja je zadržala kontinuitet do današnjih dana, a da sam ja bio njen savremenik. Istina, ne uvek u istoj meri i istim intenzitetom, a u neko doba pre par godina, sprovodili su je i malo lepše obučeni i obrazovaniji politički akteri. Ustavne reforme su pred vratima, ali treba ih dočekati. A promene svega, pa i Ustava, mogu biti i nabolje i nagore.

Dilema ovih izbora u Vojvodini ipak je postavljena u jednom osnovnom pitanju – Aleksandar Vučić ili ostali-1, ostali-2, ostali-3…? Iz razumljivih razloga. Slike nečeg što bi trebala da bude „Pupinova palata“ već se uzdišu i „plene“, kako to vole da kažu kod nas, nad ruševinama bivše zgrade Komunalne banke u centru grada, baš kao što i dolazak u Beograd, za one koji u njega stižu autobusom ili vozom, znači najpre i susret sa velikom slikom budućeg „beogradskog čuda“, Beograda na vodi. Slike, iluzije, fatamorgane i fotošopirana politika. Eto, oko toga će se sporiti vojvođanski birači.

I zaista, očito jedina tema koja je za javnost relevantna pred ove pokrajinske izbore jeste: hoćemo li mi Vojvođani da sledimo put suseda nam južno od Dunava i posaditi naprednjačke pelcere u Banovini? Ponuda im je, pa, fascinantna! Dva glavna aduta republičke vlasti pred građanima Vojvodine postadoše „naša Maja“ i Bajatović. Oboje bi u premijerske fotelje. Prva, bivša gradonačelnica Novog Sada, koju premijer čuva od toga da je ne odvedu u Sremsku Mitrovicu, a druga osoba na čelu Srbijagasa, čija fotografija na kojoj ponosno pozira sa pištoljem u ruci, u skladu sa još uvek dominantnim odlikama srpskog političkog folklora, kruži internetom. Inače, ljudi koji ne misle da Vojvodina treba da ima izvršnu vlast, želeli bi da budu njeni premijeri. Zanimljivo.

U srpskom hororu odavno učestvuju, nažalost, svi građani Srbije, pa i oni koje bespotrebno decenijama unazad plaše nekakvim vojvođanskim separatizmom. Zabrinjava međutim, što isti građani i posle svih ovih godina još uvek ne razumeju da je priča o separatizmu u Vojvodini poslužila samo tome da se oni, koji su je izmislili, instaliraju u fotelje širom Beograda i južnije, pa i Novog Sada, na kraju krajeva. Priča o autonomiji Vojvodine je priča o pravdi. Ko to do sad nije razumeo, neće prepoznati ni nepravdu u svojoj lokalnoj zajednici, a ni u svojoj kući, verovatno. Priča o autonomiji Vojvodine je priča u kojoj nema Maja, Bajatovića, Šešelja i Babića. Priča o autonomiji Vojvodine je priča o poštovanju rada svakog građanina Srbije, kojem ono što zaradi treba i da pripadne, a ne da se uzme pa dodeli drugom, kako kojoj vlasti padne na pamet. Neka digne ruku onaj koji bi pristao da mu se uzme iz džepa i da lenjivcu guzice zalepljene za uvek sigurnu beogradsku birokratiju. Tužno je i nadasve opasno što se i u ostalim krajevima Srbije odavno nije stvorila klima u kojoj bi svaki deo Srbije, svaki region i njegovi građanke i građani, rekao beogradskim centralistima: neću više da vas slušam, hoću da moje ostane ovde, da moje bude moje. Ali, očigledno za to, do sada, nije bilo dovoljno snage ili želje. Krajnje je vreme da prestanete da gutate priču o vojvođanskom separatizmu i da razumete da je vojvođanska autonomija priča o pravdi koja će, ako ne bude dostignuta, ostati neispunjena i za svakoga od vas, od Novog Pazara do Negotina, od Šapca do Vranja.

Naravno, pokazaće se i Vojvođani, evo ih izbori. Kako je u srpskoj politici sve odavno relativizovano, granice obrisane, a stvarna iznenađenja postala nemoguća, ne bih se usudio da kažem da će opredeljivanje za ili protiv Aleksandra Vučića i njegove stranke na pokrajinskim izborima, nužno značiti i opredeljivanje za ili protiv autonomaške retorike. Odavno sam sumnjičav u pogledu mnogih koji bi mogli pomisliti da njegovom laganom ogrtanju u nekakav kvazi-autonomaški ogrtač, daju izvesnu dozu podrške. Ne bi me čudilo ni da Vučić u skorije vreme „ispali“ poneku izjavu koja će u svetlu predstojećih ustavnih reformi ići u pravcu izvesnih „reformi“ naprednjačkih stavova prema Vojvodini. Problem je što je kod Aleksandra Vučića svaka reforma kvazi, a svaka izjava samo to i ostane. Loše će biti ako mu neko poveruje, a najgore će biti ako mu oni koji budu seli u parlament, kao predstavnici drugih stranaka, budu pomogli na bilo koji način. Sve je to go politički fotošop, a Vojvođani bi, prema iskustvu komšija, to već morali da naslute.

(Autonomija)