IGOR BESERMENJI: Političari iz pakla

17 Jan 2017

Zarad vlasti – spremni da pobiju vlastito stanovništvo

Nema ničeg novog u tome da je Tomislav Nikolić huškač na rat i sukob. To mu je s aspekta profiterstva u dosadašnjoj karijeri i osnovno zanimanje. Ali, novo je to da ovog puta na rat poziva sa mesta predsednika države. Ako je najcrnji (ili možda najbolji?) scenario bio u glavama onih koji su ga birali za predsednika 2012. (i onih koji nisu – a ipak jesu, a.k.a beli listići), onda se on i obistinio, pa je Srbija na kraju njegovog mandata još jednom samoj sebi pucala u noge i zaradila status lošeg momka u regionu. Takva impresija vrlo brzo otišla je i u svet – Srbija je spremna da ponovo krene u rat… ako treba. Možda su spremni i drugi, ali srpska politička elita našla je briljantno glup način da u tome ponovo bude najglasnija.

Ono što Tomislava Nikolića, naravno, uopšte ne zanima, su pod 1) posledice njegove izjave i 2) ko će da gine „kad svi budu išli na Kosovo“. Nikolić ne zna za posledice svog delovanja, jer ih nikada nije snosio. Njegova politička karijera sagrađena je na ovakvim i sličnim budalaštinama i ratnim pokličima, zveketanju oružjem i zapaljivim rečima, opasnim igranjem ljudskim sudbinama i gomilom pucnjeva u prazno za budućnost Srbije i njenu poziciju u svetu, ali pucnjeva koji su ipak dobro pogađali građane Srbije i bivše Jugoslavije, neke figurativno govoreći, a neke nažalost i bukvalno, unesrećujući mnoge porodice i uzrokujući mnoge tragedije. Njemu nije dosta, on bi sve ispočetka.

Da li to, zaista, nekoga čudi? Zar stvarno mislite da je Tomislavu Nikoliću teško da opstaje u stanju sukoba, rata? Pa to je njegovo prirodno okruženje. To što se nije snašao u školi, ne znači da nije naučio nešto drugo. U nešto je to vreme, na kraju krajeva, moralo da se potroši. Naučio je šta da kaže i kako da manipuliše emocijama ratom osiromašenog regiona (bojim se, za mnogo duže nego što smo mi optimisti mislili) i pri kraju svoje radikalske faze u karijeri upisao negde tu jednostavnu formulu – Kosovo, za budućnost, da se nađe.

Sada kada se njegovom predsedničkom mandatu bliži kraj, izvukao je svoj kec iz rukava, a nije mu ni trebalo mnogo, kada je cela politička svita kojoj je blizak, a koja trenutno vlada, „kamen temeljca“ za svoje političko i ratno profiterstvo udarila kad i on, tih nesrećnih devedesetih, kada se rađala moja generacija, koja bi sada valjda trebala da krene na prvo „URAAAA“ Tome Nikolića pravo na sever Kosova. To je ta druga stvar koja Nikolića uopšte ne zanima, to oko dela ko će da sedne na voz i krene dole. On neće, a neće ni niko njegov i to je jedino što je njemu važno. Neće, naravno, ni niko iz trenutne Vlade Srbije.

Time što su još više unizili ugled Srbije u regionu i svetu skarednim voznim scenarijom, potvrdili su da su spremni i da pobiju svoje stanovništvo samo da još malo ostanu na vlasti, onako, makar do svoje sopstvene smrti, jer jedan život izgrađen na muci Srbije i drugih država izgleda nije bio dovoljan. Ne mogu i nisam pozvan da govorim u ime bilo čije osim svog, ali iskreno verujem da nisam jedini iz svoje generacije kojem se vilica trese od besa dok govori o ovim hijenama. Štaviše, verujem da nas je mnogo i nadam se da će ta većina okrenuti leđa ovoj bulumenti politčko-ratnih profitera koja je u dobroj meri uništila živote naših roditelja, ili im makar iste učinila mnogo manje ugodnim i srećnim.

Zbog naših roditelja, zbog nas, i zbog naše buduće dece, prijatelja, nadam se da smo poslednja generacija koja će morati da bude savremenik vladavine političke generacije iz pakla, koja greškama njihovih naslednika i samih građana, nikada nije poslata nazad. Znali su oni dobro šta rade i svaka njihova svađa, sve podele, „promene“, bile su farsa. Jedina prilika da se pošalju nazad odakle su stigli su izbori i neka ih bude još koliko god treba, dok ne budu pobeđeni. Neka ih raspisuju. Do njihovog kraja i našeg novog početka.

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!