IGOR BESERMENJI: Podnošenje života u Srbiji

31 Mar 2016

Generacija koja se sprema na put

Došlo je to vreme kada, kao i mnogi dvadesetogodišnjaci koje poznajem, a sigurno i još više onih koje ne poznajem – više ne mogu da izbegavam da odgovorim sebi na osnovno pitanje: mogu li ili ne da nastavim da podnosim život u Srbiji. Ovakvoj Srbiji. Verovatno je to jedna od najtežih odluka u životu: napuštanje grada, države u kojoj si proveo čitav dotadašnji život. O odlasku od porodice, prijatelja, najbližih saradnika, dobrih kolega, posla koji si voleo, radio ga najbolje što si mogao. Ali, nekada se i o tome mora odlučiti. Ovakva Srbija naročito vrši pritisak na vas da o tome ozbiljno razmislite i što pre odlučite.

Nije to uvek zbog vas samih. Daleko sam od toga da budem otac. Ma, neću se skoro ni ženiti. Ali, koliko god odgovor na to da li mogu ili ne da podnesem ovakvu Srbiju, njenu stvarnost, nadrealnu, paranormalnu i grotesknu, sve u isto vreme – bio težak za izgovaranje, postoji jedan koji bih mogao mnogo lakše dati. Sasvim sam siguran da ne bih želeo da mi dete odrasta u zemlji u kojoj bi trebalo mnogo truda uložiti da mu objasnim da će biti optuživan za govor mržnje, da će dobiti otkaz, da će biti možda i prebijen ili čak ubijen, samo zato što mu je mišljenje drugačije od preovlađujućeg.

Sebe mogu da zamislim da se kupam još neko vreme u ovom blatu, samo dok verujem da mogu da ga sasvim sperem sa sebe entuzijazmom koje sa sobom nosi svako sledeće jutro, ali ne mogu u tom blatu da vidim nekog drugog za čije vaspitanje i karakter bih bio direktno odgovoran. Zaključio sam tako da ovakvu Srbiju sigurno više niko ko je iole još čiste svesti podnositi ne može; mislim (a možda je to skroz naivno) da mogu nekako i ja da doprinesem da se ona promeni, a sasvim nemam pojma kako je moguće da ima onih koji misle da ne mora, ili još gore, da ne treba ništa da se promeni.

Mislim da, a ne ograđujem se od nametnute subjektivnosti s obzirom na temu, neću slagati ako kažem da su predstojeći izbori za mnoge ljude mojih godina koji su već jednom nogom „napolju“, verovatno ta konačna kap koja bi mogla preliti čašu. Naravno, neće to biti zbog toga što će Vučić da pobedi ili izgubi, naivno bi i glupo bilo da jednu tako važnu životnu odluku donosimo spram toga hoće li jedan egomanijak s mnogo moći u rukama, pobediti u svojoj igrici ili ne. Ovi izbori mogli bi biti važni zbog pomisli da bi mnogi među nama mogli za četiri godine da dočekaju kasne dvadesete, prag tridesete, u Novom Sadu koji je potpuno izguljen i ponižen naprednjačkom nekulturom, u gradu u kojem je sve manje prostora slobodnog za pravedni konkurs za posao, u kojem će još malo i volonteri morati u SNS da bi volontirali, u gradu u kojem mantijaško-političarska banda odluči o tome koja umetnost je prihvatljiva a koja ne, u gradu u kojem se agresivno nameće sve što nikada nije i neće biti autentično novosadsko ni kosmopolitsko, u gradu u kojem kriminalac koji kupuje glasove hraneći i ucenjujući gladna usta, dolazi u poziciju da bude regularni takmac za gradonačelnika, u gradu u kojem su nepoželjni oni koji s ponosom kažu da su se u njemu rodili, u gradu u kojem više ne smete ni da kažete da ga smatrate glavnim jer ga takvim osećate, u gradu u kojem je sve više ljudi na ulici i prosi za hleb, u gradu u kojem se ruši i spaljuje sve što je „staro i neprofitabilno“, a solitere gradi svaki malo bogatiji prasac blizak vlasti kad god mu se digne i hoće, u gradu u kojem bi da te biju ili bar otpuste, ponize i izguraju iz društva ako kažeš da ne podržavaš vrhovnog poglavicu jedne kvazi-partije koja kvazi-politički deluje kao što je SNS, u gradu u kojem kada sve ovo kažeš upru prstom u tebu i kažu ti – ha, govor mržnje!

Da li je ovo, ljudi moji, zamislivo i izdrživo? Apsolutno ne.

Eno, naprednjaci kažu da je govor mržnje grafit koji upozorava da je glas za Vučića ujedno glas za nastavak rušenja Novog Sada. Njihova je logika, logika vladanja strahom i ucenom i pošto ne znam da li ih je već na ovim izborima moguće pobediti ili ne, onda i dalje ne znam kako ću sebi da odgovorim na gore postavljeno pitanje. Možda ću biti bliže odgovoru 24. aprila. Ovi izbori sigurno nisu poslednja šansa za Novi Sad, za Vojvodinu i Srbiju, ali jesu za jednu čitavu generaciju koja bi morala biti svesna šta sa sobom nosi još nekoliko godina života u naprednjačkoj Srbiji. Možda ovo zvuči i kao da previše dramatizujem, ali ne umem drugačije da se postavim u odnosu na mogućnost da tamo neke 2019. gledam Vučićevića kako intervjuiše premijera Vučića u prajmtajmu, dok se na drugom kanalu vrte Parovi, a u novinama čitam o ubistvima i samoubistvima kao posledicama života u ovom društvu. Žao je nama vas, ali kako se ono kaže, žao je i nama nas. Mislim da je to najiskreniji odgovor.

Nemam odgovor na to koliko možemo promeniti za četiri nedelje, ali uvek su me učili da treba metodološki ispravno postupati, rešavati domaće zadatke i one na kontrolnima u školi od jednostavnijih ka težima, pa tako mislim da u naredne četiri nedelje svakako možemo najpre da se snabdemo jajima. 24. aprila, zna se, NE za Srpsku naprednu stranku. Ne znam, ako neko ima bolji predlog, neka kaže. Lati se jaja, svoja pokaži, ili zauvek ćuti… Ili samo idi.

(Autonomija)