IGOR BESERMENJI: Pastor i patrijarh

24 Sep 2014

Mržnja i dimne zavese politike bez ideala

Čudno neko vreme. Predsednik Skupštine Vojvodine Ištvan Pastor uspeo je da, u duelu predsednika republičkog i vojvođanskog parlamenta, bude onaj koji će poraznije govoriti o vojvođanskoj autonomiji; poraznije od koleginice Maje Gojković, koja se krila iza slikovitih metafora nazivajući borbu za vojvođansku autonomiju – „dimnom zavesom“. Možda su njene reči iz prvobitne, predškolske faze političkog života bile opasnije, ali reči gospodina Pastora danas više bole. Gotovo šekspirovski preokret, samo što ne može biti potpun jer Maja Gojković, koliko god sklona menjanju ćudi kada je stranačka boja u pitanju, ne može nikako pobediti mrziteljku Vojvodine u sebi, odnosno tu velikog preokreta neće biti

Kao Vojvođanin, razočaran sam. Kao Vojvođanin, nisam iznenađen. Vojvodinu su prethodnih godina uvek neki napuštali. Ideološki i politički. Danas je to razočarenje veće jer ju je napustio predsednik Skupštine Vojvodine Ištvan Pastor, prvi čovek najvažnije vojvođanske institucije. Na različite načine i u različitim situacijama Vojvođani su se razilazili i delili u prethodnim decenijama, ali nada o okupljanju u mojoj glavi i dalje živi, jer ja znam da bez toga neće biti Vojvodine. Nikada. Međutim, ma koliko podeljeni Vojvođani bili i dalje, malobrojni se odlučuju da kormilo okrenu toliko udesno, tako oštro, hladno i za 180 stepeni, da ih više ne možete prepoznati. Malobrojni su. U veliku većinu (neka oproste strogi gramatičari), ma koliko podeljenu danas, ja i dalje verujem kao u jednu celovitu, vojvođansku građansku masu koja će imati snage da odnese pobedu nad protivnicima autonomije. Ti protivnici autonomije nikako da shvate da su ustvari protivnici sopstvene budućnosti i pravednijeg života. No, ni od njih ja nikada ne bih odustao. Nema te sile koja može da pobedi istinu ako se na njoj bude istrajavalo dovoljno dugo. Međutim, gospodin Pastor izgleda više ne vidi istinu. Od sada i zvanično gospodin Pastor više ne vidi vojvođansku istinu, on sada vidi nešto drugo, ne znamo šta, ali znamo da se krije iza različitih fraza kojima je pokušao da pred Vojvođanima opravda odluku da ne glasa za Deklaraciju o promeni Ustava Srbije. Krije se iza odluke da ne glasa o njoj, iza nemanja stava.

U naučnim krugovima dugo je trajala rasprava o tome da li je demokratija kao oblik vladavine ispunila ono što bi trebala da bude, vladavina naroda i u ime naroda, za taj isti narod. Ideal demokratije. Nikada sasvim moguć u najbukvalnijem smislu, ali kakve bi to demokrate bile kada bi ga se odrekle? Koliko god stvarnost nekada bila drugačija, surovija i daleko od onoga što bi po definiciji trebala biti, ideal se mora negovati, jer dovoljno je da se ovih par reči o nikada sasvim dosanjanoj, savršenoj i čistoj demokratiji napuste pa da se počne kliziti u neki drugačiji, autoritarni oblik vladavine. Dakle, ma koliko reči ponekad bile samo reči, one su važne. Ma koliko ne možemo ignorisati stvarnost, ne možemo ni živeti bez ideala. Ne u politici. Politika bez ideala je bedna. Političar bez ideala je za političku penziju. U politici, papir jeste važan, obećanje jeste važno. Ne znam kakvi su planovi gospodina Ištvana Pastora za budućnost Vojvodine, ali ako njegovo kormilo nekada u budućnosti ne bude ponovo značajno zaokrenuto, njegovi planovi, uveren sam, više neće imati ništa zajedničko sa idejom o jedinstvenoj vojvođanskoj autonomiji niti sa vojvođanskim planovima, pa samim tim, ni sa planovima Vojvođana i vojvođanskih Mađara.

Nisam iznenađen ni rečima patrijarha Irineja na temu Parade ponosa. U ironiji kakva nema konkurenciju, patrijarh, crkveni čovek, pozvao je učesnike Parade da sami finansiraju svoju šetnju ulicama, odnosno da šetaju „o svom trošku“. Ovo je pokazalo dve stvari. Prvo, da je patrijarh očigledno zaboravio da institucija koju predstavlja prva ne plaća nikakav porez ovoj državi i da prva ne živi „o svom trošku“. Drugo, da patrijarh ne planira da poštuje Ustav Republike Srbije. Hoće li državni vrh konačno osuditi nepoštovanje najvišeg pravnog akta u državi? Teško. Socijalisti Ivici Dačiću, borcu za prava socijalnih grupa i velikom pokloniku socijalističke ideologije, ipak je važnije da održava svoju popularnost time što će se javno zapitati zbog čega bi on trebao da podrži jednu od grupa koje bi načelno trebao da brani i prošeta se sa njenim prpadnicima. Gospodin Dačić ipak zna da je ovo i dalje društvo u kojem 80 odsto stanovništva (kako upravo čuh na RTS-u) ne želi homoseksualce u svojoj porodici, na poslu ili u komšiluku. Ono što gospodin Dačić izgleda ne zna, jeste da svi ljudi u životu slede neke primere. Uloga političara jeste da bude primer, da menja ono za šta veruje da mora da se promeni, da deluje u pravcu u kojem će biti budućnosti u kojoj će se jednako poštovati ljudska prava svih građana u državi. Ima istine i u tome da je uloga političara i da sledi uputstva svojih birača i predstavlja njihove ideje i interese, ali ako to gospodin Dačić bukvalno shvati, da li to znači da će da se iseli iz svog stana ako sazna da negde u blizini iza ključaonice živi homoseksualac? Ne reagujući na izjavu patrijarha Irineja, državni lideri u Srbiji šalju poruku da je reč patrijarha iznad Ustava Republike Srbije. Kada se sa ograda „Niko ne sme da širi netoleranciju u društvu…“ bude prešlo na konkretne osude „Oštro osuđujemo izjavu patrijarha Irineja i stav Srpske pravoslavne crkve…“, tada ćemo znati da ova država planira nekada u budućnosti da poštuje iznad svega svoj Ustav i svoje zakone i da ih primenjuje jednako na sve svoje građane.

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!