IGOR BESERMENJI: Obračun Srbije sa mladošću

Zloupotrebe i zanemarivanje mladosti u Srbiji svakako nisu novost i ogledaju se na mnogo načina. Politička elita spremna je da žrtvuje i mladost i budućnost Srbije zbog sopstvenih interesa koji će trajati koliko i njihova politička karijera i životni vek, a uopšte ne pokazujući da ih zanima šta će biti kada njih više ne bude bilo. Odlika je to bednog vođenja politike i malih sebičnih ljudi koji su se, sticajem okolnosti, našli u politici.

Obračun Srbije sa sopstvenom mladošću ne kreće se nužno samo u okvirima manipulacija u dnevno-političke svrhe, iako su one najčešće. Tu je taj obračun samo najvidljiviji, jer su događaji najčešće vredni osuda i zgražavanja od strane većine, o njima govore najviši državni funkcioneri, a prate ih pompezna izveštavanja medija. Premda svaka politička stranka tvrdi da im je jedan od prioriteta ostanak mladih u Srbiji, te čak stimulisanje povratka onih koji su otišli za boljim uslovima studiranja ili boljom ekonomskom situacijom – na tome se malo ili nimalo radi u realnosti.

Sa velikim problemima suočavaju se i oni mladi ljudi koji se odluče da krenu putem visokog obrazovanja, doktorskih studija i potom ostanka u Srbiji. U vremenu opšte pomame ka poslovima u IT sektoru, društvene nauke su odgurnute u drugi plan, a oni mladi ljudi koji se odluče da izučavaju pravne ili politikološke nauke na primer, mogu da računaju na minimalnu podršku države i poslovnog okruženja, ili čak da zaborave na bilo kakvu podršku prilikom rada u domenu nauke ili zapošljavanja.

Kada je reč o društvenim naukama, država praktično nikako ne stimuliše mlade da se naukom bave na ozbiljan način: stipendija ili studiranja o trošku budžeta za doktorske studije gotovo da uopšte nema, ili su takva mesta jako retka. Stipendije koje država dodeljuje najčešće se daju samo nezaposlenima, ili u okviru nekog, vremenom ograničenog, projekta. Niko ne razmišlja od čega inače živi taj student doktorskih studija, ako mu je uslov za stipendiju da bude nezaposlen. To znači da država neće dugoročno izaći u susret onom doktorandu koji možda radi negde za 20 ili 30 hiljada dinara, što je surova realnost velikog dela zaposlenog stanovništva Srbije. Najčešće trogodišnje doktorske studije, godišnje koštaju i preko 1.500 evra. Zbog toga, oni koji su u situaciji da rade za male plate, najčešće prekidaju svoje studije i odustaju od karijere u nauci, ili završetka doktorskih studija, jer nauka, naprosto, traži prevelika ulaganja. Narodskim rečnikom rečeno, puno košta.

Posebna priča su izdavači, koji takođe ne izlaze u susret prilikom, na primer, objavljivanja doktorskih disertacija; za objavljivanje monografije traži se i do 1000 evra. Budući da je, kako smo već rekli, kompletiranje doktorskih studija o trošku države skoro nemoguće, druga opcija su projekti, a kod istih su lobiranja česta i oni koji nisu deo tog procesa često ostanu bez pomoći. Doktorandi su najčešće prepušteni sami sebi i prilikom finansiranja kotizacija za učešće na domaćim i inostranim konferencijama, a cena učešća na takvim događajima često prevazilazi i okvire minimalne plate u Srbiji, imajući u vidu da treba platiti smeštaj i snositi troškove puta i boravka u mestu u kojem se konferencija održava. Istina je da doktorska disertacija iz oblasti društvenih nauka danas najčešće nije neophodna, izuzev na univerzitetima i naučnim institutima, ali ostaje pitanje zbog čega se država licemerno odnosi prema tim mladim ljudima koje, kao i druge, poziva da ostanu u zemlji i bave se svojim poslom i zašto otvoreno ne saopšti da nema nameru da sasvim podrži njihovo bavljenje naukom.

Pod pritiskom javnosti, zbog glasnih slučajeva, zbog neodgovornih državnih funkcionera koji su se na sumnjive načine dočepali diploma, diskriminišu se i studenti privatnih fakulteta kojima je sama država dala akreditaciju i dozvolu za rad. I ne samo studenti. Zaposlenima na matičnim fakultetima, ako su to državni fakulteti, teško se daje dozvola za dopunski rad na privatnim fakultetima, a diskriminiše se i kadar sa privatnih fakulteta prilikom konkursa za posao na državnom fakultetu. Prema rečima moje prijateljice koja je nedavno postala docent, Vlada Vojvodine je programom „Pravo na prvu šansu“, poslednjih godina pružila pomoć nezaposlenim doktorandima, kao i davanjem izvesne svote novca za učešće na naučnim konferencijama, ali to naravno dugoročno ne rešava sve brojne i velike, najčešće finansijske probleme, s kojima se mladi koji odluče da se posvete izučavanju u oblasti društvenih nauka, suočavaju. Očekivati od čoveka koji je plaćen, na primer, 30 hiljada dinara, da finansira doktorske studije u Srbiji, nije u domenu realnog i izvodljivog. Time vaše doktorske studije zavise od toga imate li neko nasledstvo, nešto od imovine da prodate, ili bogatije članove porodice koji mogu da vam pomognu. Većina, naravno, nema ništa od navedenog.

Istraživanje koje je sprovelo udruženje „Doktorandi Srbije“, pokazalo je da više od 80 posto mladih na doktorskim studijama smatra da nema nikakvu perspektivu u Srbiji, te da čak 60 posto njih nema posao i misli da će ga teško pronaći. Isto istraživanje pokazalo je da svaki treći student doktorskih nauka mora da izdvoji od 100 do 200 hiljada dinara godišnje za svoje studije.

Za dobro mladih koji danas razmišljaju o svojoj budućnosti u nauci, treba im barem na vreme i otvoreno reći da moraju biti svesni svih poteškoća koje ih čekaju pre nego što donesu te odluke koje će, dugoročno, od njih tražiti mnogo odricanja i mnogo novca. Saopšiti im i to da će najčešće biti prepušteni vlastitim mogućnostima koje ne moraju uvek imati veze sa učenjem ili talentom.

(Autonomija)