IGOR BESERMENJI: O Vojvodini i sujetama

10 Jan 2014

Da li su Vojvođani spremni da budu tema?

Neobjašnjivi pesimizam koji je zahvatio Vojvođane razočarava me daleko više od bilo kog poteza republičke (beogradske, centralističke) vlasti koja nam nesumnjivo „kroji kapu“ tako da nas ona steže i da nas od nje uvek boli glava malo više nego što nas je bolela juče. Međutim, kada vas boli glava, onda imate dve opcije od kojih jednu odaberete. Ili trpite ili uzmete kakav lek. Možete i da otkinete glavu, ali to naravno nikada ne uradite. E, u takvoj poziciji nalazi se Vojvodina. Ili će trpeti i dozvoljavati da joj sudbinu i dalje kroje beogradski gargameli potpomognuti ovdašnjim, „domaćim“ borcima za sve što nema ni „V“ od Vojvodine u svojoj suštini, ili će Vojvodina uskoro pronaći rešenje za samu sebe, a trećeg puta neće biti.

Naivno sam neko vreme mislio da će strane diplomate i zemlje iz kojih dolaze sami početi da insistiraju na rešavanju problema u Vojvodini, jer ovde je toliko očigledno da se teži ekonomsko-pravnom ubistvu jedne, nekada, bogate regije. Pomoć „sa strane“ se neće dogoditi ukoliko mi sami ne počnemo da insistiramo na tome da dobijemo odgovore na najosnovnija pitanja koja se tiču egzistencije Vojvodine i njenih građana. Do sada to nije rađeno na najbolji način, a tu mislim na sve provojvođanske stranke i organizacije. Poslati zvanično saopštenje s vremena na vreme i dati izjavu za novine nije dovoljno. Ne žele vas u medijima? Nema problema, budite na ulicama, uz svoje građane, pričajte sa njima. Objasnite im za početak šta je Vojvodina, šta je sve imala, koliko joj je oteto i koliko je danas siromašna. Iznenadićete se koliko su mnogi iz najprostijeg neznanja još uvek ravnodušni. Za nas, koji smo odlučili Vojvodinom da se bavimo, nema izgovora. Često razmišljam o tome da li je Vojvodina uopšte spremna da postane tema. Ali, da postane tema onako kako treba – da insistiramo, pitamo, tražimo i budemo im najbolnija tačka dok ne dobijemo sve što nam po ovakvom Ustavu pripada ili dok Ustav ne promenimo, a onda i više od toga, jer smo više u neka bolja vremena i imali. Takvo pravo nam i pripada, jer nas još uvek zovu „lokomotivom Srbije ka EU“. Da li smo mi sami odlučili šta želimo od naše države i u kakvoj zemlji hoćemo da živimo? Vojvođani koje upoznajem ovih dana uglavnom su veliki pesmisti kada je politička budućnost Vojvodine u pitanju. „Vojvodina je gotova tema“; to je ono što najčešće čujem. Gotova tema? Zaista? Pa, ako je tako, hajde onda lepo svi da batalimo priču i okrenemo se nekim drugim temama. Zanimljivo je da mi ovo najčešće govore dugogodišnji politički aktivisti, aktivisti nevladinog sektora, večiti simpatizeri Vojvodine koji i bi i ne bi nešto da urade i drugi koji se i danas bave vojvođanskim pitanjem. Odnosno, da budem precizan, žele da se bave vojvođanskim pitanjem. Da su se zaista bavili i da se bave, do nekakvog rezultata bi se već došlo. Pa, dobro, ko je onda ovde lud? Zašto nas raduju izjave Jelka Kacina o neophodnosti otvaranja pitanja problema Vojvodine, njenog ustavnog i zakonskog uređenja, finansiranja, ako u isto vreme mi koji sebe proglašavamo Vojvođanima mislimo da je Vojvodina „gotova tema“? Nema gotovih tema, a one koji Vojvodinu takvom vide, najljubaznije bi trebalo zamoliti da kod kuće razmisle koja je svrha energije koju ulažu u „bavljenje“ Vojvodinom, ako mogu da mi kažu da od te priče nema ništa.

Da li su Vojvođani spremni da budu tema? Nisam siguran. Dok god od suštine bude važnije ko kome „pripada“ i koju je ko stranu „odabrao“, kome se „priklonio“, do tada svakako ne. To je odlika primitivnog političkog ponašanja. Mi u Vojvodini imamo ljude istih ideja koji ne žele da govore jedni sa drugima. Sujeta i dalje odnosi pobedu. Propale saradnje, tribine na kojima jedni sa drugima ne žele da sede političari i aktivisti koji su onomad zajedno i stvarali „priču“ o Vojvodini, posvađani profesori, istoričari, umetnici. Svi danas imaju svoje živote u kojima je Vojvodina još samo jedna bolna tema o kojoj svi imaju puno da kažu i svi znaju ko je kriv, ali niko nije spreman da preuzme odgovornost za svoj deo krivice koji nesumnjivo ima za jedno propalo vreme. Neiskorišćene prilike u vremenu koje ih je zauvek razdvojilo danas stvara čini se još veći razdor među već malobrojnim korpusom ljudi za koje Vojvodina još uvek nije mrtva, ali se ponašaju kao da jeste. Disproporcija između reči i dela jača je nego ikada ranije. Danas ti isti dozvoljavaju sebi da iskrenost prema Vojvodini u ponašanju drugih mere isključivo i samo iz svog ugla gledanja, drugi ne postoje. Prodata tema, to Vojvodina možda i jeste. Ali sve što se prodalo, može ponovo i da se vrati. Niko drugi osim nas to neće uraditi. Ni Kacin, ni Evropa, ni bilo ko treći. Niko. Osim nas. Za to je naravno potrebna mudrost. A mudrost, dragi moji Vojvođani, ne vidim najjasnije. Dozvolili ste sebi da vas razdvoje minimalne razlike, sada se međusobno mrzite i ne možete da sedite na istoj tribini zajedno, u istoj prostoriji, a o zajedničkom nastupanju i da ne govorim. Istina nikada ne stanuje u jednoj kući, grešaka je bilo u svim strankama i organizacijama i krivica se samim tim nalazi na svim stranama, bez izuzetka. Imali ste vreme u kojem ste mogli da preuzmete kormilo, niste mogli ili želeli to da uradite. Priznajte to sebi i krenite napred. Dok to ne budete razumeli, ne razumem ni ja vas.

Dok god su podele među nama jače od onog što je naš cilj, Vojvodina neće imati svoj put. Sada ga i nema. Ali ga može pronaći. Nova generacija mladih ljudi biće jača od podela iz prošlosti. Mi ćemo to svakako uraditi, samo što će nam bez vaše pomoći trebati malo više vremena.

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!