IGOR BESERMENJI: Novi talas

07 Sep 2013

Emotivna demagogija, pijačna

Izjave Aleksandra Vučića, prvog potpredsednika Vlade Srbije dostigle su emotivni vrhunac u najnovijem obraćanju u kojem je, prema pisanju jednih novina, rekao: „Znam sebe i svoj narod i znam kako ću skončati!“ Citiram deo članka „Blica“: „On je dodao i da ‘zna kako će skončati’, jer zna sebe i svoj narod, koji najviše voli na svetu i zato želi da uradi što više kako bi neko za 10 do 20 godina rekao da je neko nešto uradio“.

Nema ničeg lošeg kada želite građanima države u kojoj živite da se predstavite kao harizmatični vođa, ali ima mnogo lošeg i pogrešnog u tome kada odete predaleko i svoju komunikaciju sa javnošću svedete na reči koje deluju kao da neprestano proživljavate emotivni zemljotres, a koji opet treba da posluži kao poziv na sažaljenje. Naravno, svako od nas ko to vidi svestan je da u ovom trenutku za veliku većinu građana potresne javne ispovesti gospodina prvog potpredsednika deluju kao znak duboke iskrenosti i želje da se kroz lični primer jednog p(r)osvećenog građanina prikaže kako se bori za „svoj narod“. Inače, to „naša zemlja“ i „naš narod“, izgovoreno od strane političara, deluje jako rogobatno i loše. Nismo mi ničiji, već smo sklopom raznih okolnosti nastanjeni na jednom prostoru na kojem, u cilju prijatnog boravka za sve, treba jednako dobro da delujemo jedni na druge. Osim toga, političari bi mogli da se naviknu i da u komunikaciji sa medijima koriste reč „građani“ umesto „narod“. Ali, izgleda da je gospodin Aleksandar Vučić najbolje savladao lekciju javnog obraćanja. Njegov način za sada ima efektivnog rezultata, a treba da posluži jedino – rastu „rejtinga“. Danas je na političkoj sceni Srbije najzabavnije koristiti izraz „rejting“. Nema sumnje, gospodin Vučić ima tim koji je tačno znao kako je najbolje obraćati se građanima današnje Srbije. Pravi recept je upotrebljen nekoliko puta, videlo se da on kod većine u Srbiji veoma dobro prolazi, te sada nastavlja da se obilato koristi snažnim nabojem emocija, bez čega više i ne izlazi u javnost.

Gospodin Vučić možda tvrdi da „zna kako će skončati“, ali ja recimo ne znam, i verujem da niko u ovom trenutku ne zna, kako će „skončati“ haos koji trenutno vlada oko zanemarivanja Radio televizije Vojvodine. Ne traje taj problem par dana, pa da se čekajući nadamo rešenju u narednom periodu. Ne znam ni kako će „skončati“ pokušaj gašenja Elektrovojvodine i ne znam ni kako će reagovati predsednici škola na najnoviji zahtev izvesne grupe ljudi koja deluje ispred izvesne organizacije „Dveri“ da se sa škola skinu zastave Vojvodine. Vreme je da u ovoj državi počnu da se postavljaju prava pitanja, a da se demagogija ostavi za vremena kada budemo mogli sebi da dozvolimo luksuz da pričamo o politici kao bake i deke na pijaci. Živimo u veoma lošem vremenu u kojem se nalazimo pred ispitima koji se ili prođu ili ne. Dakle, ili ćemo da počnemo da zahtevamo istinsku odgovornost od političara koji su naši predstavnici ili ćemo ih pustiti da javno pričaju bajke ili tragedije, u zavisnosti od toga kako procene politički momenat.

Prethodnog dana razgovarao sam sa jednom svojom vršnjakinjom i zaključili smo da je našoj političkoj sceni definitivno potreban novi talas, jer ovde trenutno imamo one koji vladaju i one koji ne vladaju ali zato jednostavno – ćute. Ni jedni ni drugi nisu od velike pomoći, naročito ne ako ih posmatramo iz aspekta interesa Vojvodine. Mislim da se svi oni upravo boje novog talasa, a on će doći.

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!