IGOR BESERMENJI: Nikad bar izvini

18 Oct 2015

Rat, pokolji, ubistva, progoni – amnestirano i rehabilitovano!

Stižu nam meseci kada ćemo ponovo, svakodnevno, biti zatrpani informacijama o istraživanjima javnog mnjenja, podacima o popularnosti političkih lidera i njihovih stranaka i kada će sve druge teme, poput standarda građana, nivoa cena i nezaposlenosti, lagano potonuti u nebitnost.

Sada bi neko ko nema iskustvo života u Srbiji pomislio kako je to nemoguće, jer su valjda upravo predizborne kampanje vreme kada se politički protivnici sučeljavaju upravo, između ostalih, oko ovih tema. Međutim, teško da je bilo koji političar u Srbiji u skorije vreme dobio izbore pričajući o standardu građana. Prosto, takve teme su se u Srbiji pokazale kao pase, iako je to u suprotnosti sa permanentnim nezadovoljstvom građana Srbije kvalitetom života koji im država dozvoljava da ostvare.

Građani Srbije su dozvolili da se ovde izbori dobijaju samo matricom „napad je najbolja odbrana“, čime se fokus sa sopstvene političke odgovornosti prebacuje uvek na postupke i greške protivnika i prethodnika na vlasti. To je, naravno, svuda tako, to je loša praksa, ali je u Srbiji naročito izražena. Iako je nesporno da je politička elita Srbije ozbiljno razočarala, da je diskreditovala samu sebe, da je većina politički potrošena i zrela za penzionisanje i da je proterala dobar deo stanovništva u političku ignorantnost, nije tačno da je u slučaju društvenog sunovrata građanstvo samo u ulozi žrtve. Ovo je zemlja koja je amnestirala današnjeg premijera bilo kakve odgovornosti za godine u kojima je podstrekivao na krv i nož, na ubistvo i pokolj. Predsednika, takođe. Oni nisu sami izbegli da odgovore na određena pitanja, nego su građani odabrali da im ih ne postave.

Bilo je tokom prethodne tri godine protesta različitih vrsta, ali se ne sećam da je i jedan bio motivisan razlozima političke prirode vladajuće stranke, koja je sagrađena na temeljima rata i progona, a ostatak materijala iz današnjeg vremena čine pljačka građana i ismevanje svega što predstavlja poštenje, marljivost i viziju pravednijeg društva. Novinari premijera i predsednika više i ne smeju da pitaju da izmere količinu svoje odgovornosti za uništavanje ljudskosti devedesetih godina (a ovi o devedestima i dalje pričaju), a kako svaka naivnost stigne na naplatu, tako i za današnju vladajuću garnituru kojoj su građani dali „novu šansu“, životi vrede onoliko koliko su u svojoj osnovi naprednjački, a novinari se javno proglašavaju ološima. To je cena koju samo građani Srbije lično plaćaju svojoj kratkotrajnoj memoriji, koja će narednih nedelja i meseci biti popunjena tvrdnjama o „lošijim“ momcima Pajtiću, Živkoviću, Tadiću i ostalima kojima se, svakako, zamerki može pronaći, ali neke su kazne teže od drugih, kao što su i neke odgovornosti i politički gresi veći od drugih.

Da nešto ozbiljno nije u redu sa našim viđenjem odgovornosti političara za rečeno i učinjeno, jasno je ako, na primer, uporedimo neke razloge zbog kojih su građani i javno mnjenje SAD skeptični prema šansama bivše prve dame Hilari Klinton da postane prva predsednica te zemlje, sa načinom na koji mi tretiramo biografije domaćih političara. U Americi je ovih dana aktuelna debata o trgovinskom sporazumu zemalja azijsko-pacifičkog regiona koji bi trebao da znači novu etapu u saradnji ekonomija tog regiona, a tokom pregovora o istom pre nekoliko godina, Klintonova je igrala važnu ulogu. No, kako je sada za protivnika dobila izrazito levičarski orijentisanog Bernija Sandersa, ona je danas protivnica nacrta ovog trgovinskog sporazuma. Demokrate su, inače, od sedamdesetih godina prošlog veka i uspona nove desnice u problemu da svoju politiku održe prihvatljivom sindikatima, levičarima i različitim grupama stanovništva, a da istovremeno ne dođu u sukob sa aspiracijama moćnika i korporacija, u čemu je sve teže moguće uspeti. Poenta je da se rejting Klintonove klima pod pritiskom nedostatka kontinuiteta u svom političkom angažovanju, čemu doprinose česte promene stavova i politički oportunizam.

To navodi na razmišljanje o tome kako je moguće da se u Srbiji pojedine političke ličnosti i snage provlače sa neverovatnim promenama u odnosu na fundamentalne ljudske vrednosti, u poređenju s kojima su trgovinski sporazumi i ekonomija tek na nekim narednim nivoima u odnosu na koje se profilišete kao čovek i političar. To navodi na razmišljanje o tome šta je potrebno da se dogodi pa da premijeru Vučiću rejting, o kojem toliko razmišlja, počne da pada. Nazivanje jednog novinara, bilo kog novinara, „ološem“ bio bi već dovoljan razlog da se, u najmanju ruku, preispita njegova navodna promena u vrednosnom smislu. To opasno zaudara na premijerovu retoriku iz vremena kada je u skupštini merio vrednost glava pripadnika različitih veroispovesti. Nije moguće i nije prihvatljivo ne primećivati ovakve „detalje“ u retorici lidera vodeće stranke, koja se, kako stvari stoje, priprema za pohod ka sveopštoj vlasti na teritoriji cele države. Time što je nazvao novinara ološem, premijer ne samo što je pljunuo na jednu od inače potcenjenih i skoro ubijenih profesija u Srbiji, nego je potencijalno indirektno i ugrozio bezbednost te ličnosti.

Građani bi trebali da znaju da, ma kolika odgovornost političara za (ne)učinjeno u periodu između dva izborna ciklusa bila, odgovornost političara u izbornom danu ravna je nuli. Tog dana ona pripada samo građanima. To je dan kada građani mogu da kažu šta misle o njihovim političkim biografijama. Nije dopustivo da se političar, koji se nikada nije izvinio za svoje političko zlodelo u vidu karijere ostvarene u Srpskoj radikalnoj stranci, a koji danas onog ko se usudi da javno oceni ispravnost njegovog delovanja, naziva ološem, „prošeta“ do pobede kada do izbornog dana dođe. Nije slučajno jednom rečeno: „Dok je ovaca, biće i šišanja.“ Niko nije savršen, ali nisu svi isti. I ne biramo nužno uvek manje zlog, nego više dobrog.

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!