IGOR BESERMENJI: Neki kompromisi se nikada ne prave

22 Jun 2015

Pohod naprednjaka na Vojvodinu

Aleksandar Vučić još uvek se nije oglasio povodom toga šta to njegova partija nudi Vojvodini i njenim građanima. Ako ste obratili pažnju, izuzev u dva ili tri navrata tokom prethodnih godina, on nikada o Vojvodini i nije govorio trošeći više od par reči, što je svakako dobro i indikativno. Dobro je, zato što to potvrđuje da SNS nema politiku za Vojvodinu, a građani to mogu na taj način da shvate na vreme. Kada je budu imali, a sklepaće već neke sastave za emisije bez stvarnog sadržaja (i sastavi i emisije), biće nadam se prekasno da prevare Vojvođane razočarane tromošću pokrajinske vlade. Indikativno je, jer Vučić očigledno ne zna kuda bi sa svojom politikom prema Vojvodini, a sasvim sam siguran da ne zna ni s kim bi pred građane, što je valjda i više nego očigledno. Da je hteo, siguran sam da bi već na neki način makar natuknuo da podržava čoveka koji se već mesecima unazad nudi da bude faktor u stranci i pokrajini, Igora Mirovića. Ali nešto izgleda tu ne ide po Igorovim planovima.

Da SNS nema nikakav ozbiljan plan za Vojvodinu potvrđuje i najnovija izjava pretendenta na mesto vojvođanskog premijera, Mirovića. Naime, on kaže da SNS još uvek ne otkriva detalje svoje političke ponude Vojvođanima, jer želi da, parafraziram, program ima jaku izbornu poruku. To samo pokazuje jednu stvar, a to je da će namena tog programa biti kratkoročna – da se osvoji vlast. Navikli smo da naprednjački manir jeste da potcenjuje kognitivne kapacitete građana Srbije, pa je valjda jasna namera da se tom “senzacijom” koju će nam SNS saopštiti u predvečerje pokrajinskih izbora, a pred kojom mi valjda treba u ekstazi da padnemo na kolena i pored glasa SNS-u nacrtamo i Mirovićev lik na glasačkom listiću, dođe do novih para za napredne funkcionere. Mirović doduše vrda u svojim izjavama, pa tako malo priznaje da stranački organi (čitaj jedini stranački organ kojeg imaju – Aleksandar Vučić) još uvek ne znaju koga će ponuditi građanima Vojvodine kao kandidata za premijera, a malo se bez blama sam ponudi rečima: Spreman sam za premijera Vojvodine. E, ali tu je problem. Mi nismo spremni za gospodina Mirovića, a razlozi su brojni. Prvo, on predstavlja jednog od onih ljudi zbog kojih mrzimo devedesete godine. Ja ih se ne sećam najbolje, ali sećaju se moji roditelji, poznanici, prijatelji… Jesmo već prežavakali i Vučića i Dačića i razne druge, ali smo nekako navikli da su tamo daleko, u Beogradu, da nam ne svraćaju često u Vojvodinu. Ali izdajnik svog radikalnog roda na čelu Vojvodine, to već predstavlja atak na naše zdravlje. Siguran sam da mu Vojvođanin nije draži nego što mu je Voja Šešelj nekad bio, te se zaista plašim da bi već koliko istog dana po sedanju u fotelju radio na razbijanju ono malo kapaciteta kojih ima u razvlašćenoj, politički i finansijski potčinjenoj Vojvodini. Ako je izdao Šešelja, nemam ni najmanju sumnju da će izdati i vojvođanske interese. Drugo, nije li Mirović jedan od onih što su mazali sendviče za put pripadnicima ne-srpskih nacionalnih zajednica u Vojvodini? Danas bi taj isti Mirović da bude perspektiva Vojvodine? Lepo je kada neko promeni mišljenje, ali od Mirovića to nikada nismo čuli, bilo bi sjajno da jesmo, ali ovako on je samo još jedan u nizu onih koji su Šešelja napustili kada su shvatili da od njegove politike nemaju više koristi. Sada tu korist vide u muži Vojvodine. Vojvodino, teraj to s praga, što bi rekli mi odavde.

Ako se ipak desi najcrnji rasplet po Vojvodinu i neki naprednjački kadar postane vojvođanski premijer, za to će pored građana, krivicu snositi i one političke snage koje će mu u tome pomoći, jer sam neće uspeti. Birati naprednjaka za premijera znači ne samo njega koji u Vojvodini neće videti ništa do novca i fotelje, već i na stotine, hiljade novih pokondirenih tikvi, opapučenih opanaka, koji će cepati novčanice od 500 evra, trošiti desetine hiljada o trošku građana na piće i meze za svoju partijsku vojsku. Sve ono što naprednjački kadar po Srbiji već radi, dobiće i Vojvodina. Na nesreću građana u Srbiji koji sve to već trpe i hvataju se za glavu, o čemu možemo da čitamo svakodnevno, a našu sreću, imamo prilike sada, dok je još vreme, da pripazimo kome poklanjamo svoju podršku. SNS je stranka bez politike za Vojvodinu, bez programa, bez adekvatnog kadra i bez iskrenih namera. Stranka koja program piše igrajući na kartu “snažne izborne poruke”, priznaje da želi da ta poruka postigne efekat koji bi je doveo na vlast i ništa drugo osim toga. O tome šta znači kada vam je Igor Mirović najviđeniji vojvođanski funkcioner valjda ne treba ni govoriti.

Što se tiče ostalih, bliži se vreme kada će postati jasno ko zaista želi dobro Vojvodini. DS, SVM, LSV čiji sam član do nedavno bio, nisu pokazale besprekorno jedinstvo prethodnih godina, za šta bez svake sumnje najveću odgovornost snosi Demokratska stranka, koja je imala i vremenske i sve druge resurse da ispravi nepravde koje je Miloševićeva politika nanela Vojvodini. Odabrala je da ih ne ispravlja, verovatno zato što je onaj ko drži račun u ruci procenio da mu to nije bilo isplativo. Zato danas s pravom mnogi građani Vojvodine pitaju: A zašto opet za njih glasti?

Politika jeste veština mogućeg, ali neki kompromisi se nikada ne prave i neke greške se nikada ne opraštaju. To treba na umu da imaju sve druge stranke koje će na ovaj ili onaj način odlučivati o tome kako će izgledati buduća vojvođanska vlada. Kratkoročni dobici po pravilu znače i dugoročne gubitke.

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!