IGOR BESERMENJI: Nekažnjeni poraženi lideri

09 Nov 2015

Da li je jedini cilj – političko preživljavanje?

Sumrak vojvođanske i srbijanske intelektualne elite dubok je koliko i sumrak političke elite, za koju se prethodnih dana još jednom pokazalo da se radi o jedinstvenom skupu međuzavisnih pojedinaca (lidera). Ideje koje se rađaju u ekstatičnoj atmosferi mnogo puta recikliranih, jednoličnih i, istina, sasvim potrošenih lidera, opasnije su međutim od pasivne intelektualne elite, koja u većini nikakve odluke ne donosi, a ni mišljenje više javno ne saopštava. Naravno, sve poštovanje ide hrabrim pojedincima.

U jednom od proteklih tekstova, pisao sam o tome zašto bi izbori u Vojvodini mogli da se pretvore u glasanje za ili protiv Vučića i tako (opet) marginalizuju temu vojvođanske autonomije, ali rekoh i da tako nešto ne bismo mogli osuditi, iz evidentnih razloga u kojima se zemlja vođena voljom jednog čoveka i botovskom vojskom u koju spadaju i ministri (jer se otprilike toliko i pitaju), nalazi. Međutim, zadatak intelektualne elite morao bi da bude da objasni zašto će do takvog scenarija doći i ko je za to kriv, jer to što ćemo iz prihvatljivih razloga u Vojvodini glasati „za“ i „protiv“ Vučića, ne znači da je to suštinski i dobro. Nije. Ustvari je veoma loše. Međutim, za to krivicu snose neki ljudi i o tome bi se očekivalo da govori intelektualna elita. To se, nažalost, ne može očekivati od stranačkih aktivista, iako smatram da je upravo taj koncept „don’t ask don’t tell“ odnosa, koji većina članova stranaka ima u odnosu na odluke lidera i njihovih užih krugova prijatelja, kumova i burazera, velikim delom kriv za to što su nam stranke i lideri takvi kakvi su.

Intelektualna elita bi trebalo ovih dana da pomogne građanima da razumeju dešavanja na političkoj sceni, koja su sigurno konfuzna i umrtvljujuća za građane, a vrlo jednostavna za aktere tih dešavanja. Na primer, trebalo bi odgovoriti na to zašto Vojsilav Šešelj ima „pristojan deo prostora“ u nacionalnim medijima, a zašto ga nemaju neki drugi lideri desničarskih pokreta ili stranaka. Iako se nikakvim članom, niti intelektualnih, a još manje elitnih krugova ne smatram, koristim priliku koju imam da upozorim da se radi o drskoj i lažnoj politici Aleksandra Vučića, koja će iza sebe jednog dana ostaviti samo mnogo nedovršenih poslova kojima se danas manipuliše, od Kosova, preko reformi javne administracije, pa sve do teme ljudskih prava. Vučić ima u planu da na političku scenu sasvim vrati svog nekadašnjeg učitelja Voju Šešelja, zato što je lažni „evropejac“ koji sitnim ustupcima maže oči, kako našim zapadnim prijateljima, tako i svojim građanima. Niti se Vučić promenio, niti se odrekao Šešelja, samo je našao bolji način kako da održava sebe i svoje saradnike do nekih, rekli bismo solidnih, godina pred penziju, u političkom životu. Uz sve to, iskoristio je talenat prodemokratskih lidera iz postpetooktobarske ere da se samouništavaju greškama u koracima, da ukaže na njihovo hohštaplerstvo, a ustvari da pokaže – njihov antitalenat, a svoj talenat za latentnu političku manipulaciju i taktiziranje.

Dalje, voleo bih da neko pomogne građanima da razumeju s kojom idejom se stvara takozvani novi opozicioni blok u kojem su, za sada, stranke Borisa Tadića i Čedomira Jovanovića. U čemu tačno će navedena dvojka biti opozicija premijeru države, osim što su istakli da bi Srbija trebala u NATO i da treba dati priliku istopolnim partnerima da sklapaju brak, sa čime se sasvim slažem. Međutim, ovim nisu odgovorili ni na jedno od najrelevantnijih pitanja za građane, a to je na koji način će oni biti opozicija premijerovim udarima na džep građana, njegovoj „viziji“ ekonomije, njegovom tiranskom odnosu prema medijima i slobodnomislećim pojedincima. Dalje, trebalo bi dati odgovor na pitanje šta tačno ovaj opozicioni blok ima da ponudi Vojvodini. Sasvim sigurno treba upozoriti da se radi o savezu u kojem je bivši predsednik države, koji je ponukao natpolovičan broj građana da se potvrdno izjasne o ustavu koji je prebio Vojvodinu do iznemoglosti, dozvolio nastavak njene pljačke i onemogućio Vladi Vojvodine da se na pravilan način stara o svojim građanima. To što je u svojoj ulozi bio bolji od aktuelnog predsednika, ne znači da mu se može dozvoliti da se večno izvlači od odgovora na pitanje zašto je izneverio građane Vojvodine, u kojima je imao najjaču bazu i podršku.

Drugi član saveza je Čedomir Jovanović, predsednik stranke koja u Vojvodini nikada nije imala značajnu podršku, ali koja je – koliko iskreno, ne znam, ali fakat nekoliko puta – iznosila stav o tome da je Vojvodini potrebno vratiti punu autonomiju. I kako oni planiraju da zajedno ponude građanima viziju bolje Vojvodine? Šta planiraju da urade drugačije nego ranije i zašto savez formiraju baš danas?

Zatim, želeo bih da neko malo manje subjektivan od mene, budući da sam bio član LSV-a 6 godina, pomogne građanima da razumeju šta Nenad Čanak ima, kao gost na skupu ili možda budući saradnik, da ponudi u okviru ove „nove“ političke priče? Kako se članovi i birači LSV-a 2015. mogu pronaći u političkim porukama Borisa Tadića? Na kraju, intelektualna elita, za koju mislim da uvek mora biti kritički i makar delimično opozicionarski nastrojena prema vladajućim strukturama, ma ko ih činio, morala bi da proba da pojasni kako ovi ljudi misle da spreče Aleksandra Vučića da pobedi na izborima u Vojvodini, i da li im je to uopšte u planu? Ako oni neće jasno građanima Vojvodine da odgovore na ova pitanja, a to verovatno neće uraditi, onda bi intelektualci mogli da probaju da ponude odgovore, jer to im je to jedna od obaveza prema građanima i društvu u kojem žive.

Za pojedince iz ovog teksta stvar je uvek „vrlo jednostavna“. Oni su naučili da od saveza do saveza, od jednog do drugog izbornog ciklusa, pronađu način da „prežive“ društvenu onemoćalost, apatiju i građanski bes. Međutim, stvar više nije tako jednostavna kada govorimo o tome šta je u pozadini ovih odnosa i dogovora, koalicija i pregovora. Politička elita mora biti dobro prodrmana i izmenjena manje kompromitovanim pojedincima, a nijedan od lidera pomenutih stranaka odavno više nije u kategoriji „manje kompromitovanih“. Sasvim nekompromitovanih je, nažalost, vrlo malo. Ispravniji i manje sumnjiv politički savez, može biti samo onaj u kojem će se naći manje kompromitovani akteri dosadašnjih političkih zbivanja i pripadnici intelektualne elite, od kojih ne očekujem koheziju već političko učešće. Takav savez ne može biti vođen liderima koji su mnogo puta poraženi, jer oni čine da im se članovi stranaka i građani isto tako osećaju. Poraženo.

Samo savez iskusnijih i novih u političkoj areni predstavljao bi novu vrstu saveza. Koalicije koje istih desetak lidera prave već nekoliko izbornih ciklusa unazad, nove sigurno nisu, sumnjive jesu, a definitivno bi morale da odgovore na mnoga pitanja. Problem je i to što one uglavnom nemaju više ništa preostalo u sebi od političkog kredibiliteta, za šta su dobrim delom odgovorni nekažnjeni poraženi lideri.

(Autonomija)