IGOR BESERMENJI: Mulj malograđanštine

25 Mar 2014

Lako baciti kamen, teško pružiti pomoć

Vojvodini, Srbiji, potrebni su novi ljudi na čelnim pozicijama u društvu, koji će doneti novu energiju i zapravo ostvariti nekakve rezultate. Nažalost, iako prezirem kada ne pronađem dovoljno razloga za optimizam, čini mi se da kao društvo nikada nismo bili dalje od bilo kakve šanse za napretkom, a apsolutno smo sami krivi za takvu situaciju. Sada kada je geopolitička mapa sveta ozbiljno uzdrmana i kada shvatate da ni za koga savršenog rešenja nema, kao jedino polje delovanja koje bi moglo zapravo dati rezultat koji bi odmah uticao na živote ljudi, što i jeste bit bavljenja politikom ili građanskog aktivizma, jeste delovati lokalno. Nažalost, ni tu situacija nije nimalo svetla, jer zavladala je opšta apatija, depresija iz koje kao da niko nije spreman da se probudi. Oni koji pokušaju, nailaze na zid od malograđanštine, osuda i problema iz svakodnevnog života. I već koliko iste večeri, razočarenje vraća se na vrata naivnog entuzijaste.

Ovako više ne može dalje. Ponekad pomislim kako ovo društvo ima samo dve opcije. Prva je da se odvede do samouništenja a da one koji u tome ne žele da učestvuju obaveste na vreme da se iselimo, a druga da dopusti ljudima koji veruju u promene da dođu u poziciju da ih stvaraju. A onda, opet, rekli bismo: „Ko želi, pronaći će način.“ Skoro, ali ne i sasvim tačna tvrdnja kada živiš u Srbiji. Najbolji primer za to su momci koji su pokušali da organizuju nekakvo okupljanje nazvano „Novosadski ustanak“. To da li neko stoji iza njih ili ne, uopšte mi nije važno. Važna mi je sama želja nekolicine ljudi da pokrenu nešto, bilo šta, bilo koga, jer niko trenutno ne radi ništa. Međutim, ono što je usledilo bio je hladan tuš. Jedva stotinak ljudi, medijski potpuno neispraćen događaj. Bum, tras, pa u zaborav. Kao da se nikada nije ni desilo. Naravno, i sam sam pronašao dovoljno loš izgovor da se ne pojavim na tom skupu. Ne znam, možda sam radio, možda učio, možda sam radio nešto treće (teško ovih dana), ali možda. U svakom slučaju, smatram se jednako neodgovornim građaninom Novog Sada što nisam bio tamo, jer očigledno mi je super, živim odlično i nemam problema. Stvarnost je naravno sasvim drugačija, ali, eto, nisam bio tamo. Pišem tekstove u kojima neprekidno tražim promene, ali nisam bio tamo sa 100 blesavo naivnih, a verovatno jedinih normalnih ljudi u Novom Sadu u ovom trenutku. Patetično. Patent ponašanja prosečnog građanina Srbije od kojeg sve vreme bežim. Valjda smo svi zahvaćeni tim virusom, ali ja želim da ozdravim.

Taj skup suočio se sa onim sa čim se svakodnevno suočavaju mladi, grupe, pojedinci i svi oni koji rade i žele da naprave promenu, menjajući prvo navike u sopstvenom životu. Suočili su se sa bolnom istinom još uvek duboko malograđanskog društva u kojem skoro niko nije spreman da pokrene istinske promene, jer svima je lakše da žive u svojim komfornim zonama, a svi bi, istovremeno, da budu jako bitni u svojim ulogama. Svima je lakše da danas ostanu uz kompjuter u svojoj sobi i onda kao ponosni i hrabri anonimusi raspale po tastaturi i omalovaže bilo čiji rad. I sam se nosim sa tim. Ako se pride ubaci i po koja laž, eto savršene paradigme stanja u društvu, u medijima. Opskurna, tamna slika. Niko drugi neće biti naša promena i niko je neće pokrenuti, osim ako to ne učinimo mi sami. Stotinu puta našao sam se na korak od toga da odustanem, spakujem kofere i zauvek odem, ali nešto me drži. To nešto je želja da radim u Vojvodini i za Vojvodinu, jer sam tako vaspitan, jer sam odrastao u prosečnoj siromašnoj vojvođanskoj porodici u kojoj sam oduvek slušao o tome „kako bi se u Vojvodini super živelo kada bi…“ E, to, „kada bi…“, to sam kasnije shvatio kao svoj zadatak. Jedan od zadataka, da budem precizan i iskren, jer život ima i drugih lepih čari na koje se ne želim truditi da budem imun.

Znam da nisam jedini. Upoznao sam mnogo mladih ljudi u kojima vidim istu strast. Nažalost, istovremeno vidim i kako se ta strast gasi, razumljivo. Ne krivim ih. Istinski prezirem kada u razgovoru sa starijima čujem rečenicu: „Kako su samo loše ove nove generacije.“ Da, jesu. Ali, samo je i jedino vaša krivica što je to tako. U isto vreme, razumem i njih, starije građane. Desetine godina uverenja da su stvarali promene, mnogi među njima su se verovatno zaista i trudili i posle svega – epitom debakla u kojem žive danas. Totalno razočarenje i 16.mart, izborna noć i jedan veliki šamar, onaj što odzvanja i od koga ti obrazi bride danima. Ne zato što je pobedio Vučić, već zato što nijedna lekcija iz prošlosti nije naučena. Ovo društvo decenijama nije uradilo apsolutno ništa da dozvoli promene, više nemam nikakvu dilemu. Devedesetih je od svojih građana i građanki napravilo ovce koje će po diktatu i izginuti ako treba za nekakav „nacionalni“ osećaj. Potom smo ušli u promene koje su ubrzo, ma možda već rano ujutru 6. oktobra prekinute jer su nove i velike vođe novog vremena, naravno, odmah posegnule za moći, za interesima, za novcem. Sve je to lepo i svojstveno čoveku, ali su preterali. Kažnjeni su. Još jedna promašena decenija. Bez krvi, ali puna razočarenja. I puna snažnih individua koje su oterane u ćošak sistema bez prilike da budu u prvom redu, jer onima koji već jesu tamo, takvi u prvim redovima nisu odgovarali.

16. mart, ponovo – razočarenje. Sva moć predaje se u ruke čoveku koji je figura devedesetih godina, lovac, ili možda pijun? Natera te da se zapitaš šta nas čeka kada se „narod“ razočara, što će se neminovno dogoditi jer iza svakog viskog uzleta bez pokrića sledi bolan pad, i skloni ga sa vlasti. Ko je sledeći? Ovi što su sada doživeli debakl? Njihova renesansa? Pa dokle?

Valjda je u takvoj situaciji jedan od načina da održiš zdrav razum da hrabro koračaš i donosiš odluke hladnom glavom. Naravno, odabrao si teži put, ali on je jedini ispravan. Na sreću, ima još onih koji su na isto spremni, pa kada se nađete u istom timu, onda vredi pokušavati još neko vreme.

Osim što smo se kao društvo zaglavili u mulju od sopstvene malograđanštine, gluposti i neznanja, takođe smo i veoma nisko kada je reč o temi o kojoj svet naročito pridaje značaja 21.marta svake godine, a to je rasna diskriminacija. Da li ste primetili da se bilo koji medij 21.marta, dakle pre nekoliko dana, ozbiljno pozabavio ovom temom? Ne. Zašto? Zato što uvek imamo važnijih tema od građana, od naših života, od nas samih. Kao društvo u kojem živi mnogo pripadnika romske populacije, još uvek dozvoljavamo sebi, u 2014. godini, da se prema problemu teškog života Roma odnosimo tako što smišljamo užasno neukusne viceve i smejemo se njihovim „dogodovštinama“ satkanih od ponižavajućeg života koji žive u blatu i bez vode i struje. Mi sedimo u toplini svog doma, preko YouTube kanala i video snimaka upoznajemo se sa teškim životom Roma i opet se istom smejemo. Onda naravno usput maliciozno prokomentarišemo kako su sami krivi što rađaju po desetoro dece i potom ih ne školuju. Ne zanima nas zbog čega je to tako. A oni stvarno retko pošalju dete u školu, osećaju se odbačeno. I tako ukrug. Paradigma načina na koji se u Srbiji rešavaju problemi – nerešavanjem.

Odrastao sam u velikom, pretežno romskom dvorištu, u zabačenom delu Petrovaradina. Ti ljudi, znate, nisu drugačiji od nas. Oni su samo, nažalost, pronašli najlošiji mogući mehanizam da se bore sa društvom u kojem su po rođenju „posebno“ obeleženi – samoizolaciju. E u tom dvorištu u kojem sam odrastao i živeo do svoje 19. godine, imao sam priliku da vidim sve strane romskog života u Srbiji. Osećam se srećnim zbog toga što su moji prvi drugari i drugarice bili romska deca, jer je to učinilo da budem imun na poruke i jedan opšti trend na koji se govori o njima u Srbiji. Video sam ko su oni, živeo sam sa njima i čini me užasno tužnim što se i posle toliko godina njihov status u društvu nije mnogo promenio. Verovatno je da i sami nose delimičnu odgovornost, ali kao društveno odgovorna osoba kakvom se smatram, pre sam ubeđen u to da društvo kao celina još uvek nije spremno da ih prihvati i pomogne im takvima kakvi jesu. Znate, lako je reći „što se ne školuju“. Ali, kada saznate sa kakvim traumama se od prvog dana romska deca nose u učionicama i van njih, brzo vam postaje jasno zašto beže svojim kućama i rano napuštaju škole. Mehanizam samoodbrane u netolerantnom društvu u kojem je i dalje baš „duhovito“ dok roditelji pred decom školskog uzrasta zbijaju šale na račun romske populacije ili ih, još gore, plaše kako će ih „dati ciganima.“ Ali naravno, o ovom drugom aspektu niko ne razmišlja.

I tako, ne razmišlja se ovde o mnogo čemu. Sve se nekako pusti niz vodu, pa će se već jednom rešiti. Neće. Neće ako se nastavi ovako. Živimo u obolelom društvu u kojem je tako lako baciti kamen na nekoga, a tako teško pružiti mu pomoć. I onda ćemo takvi kakvi smo da rešavamo krupne političke probleme? Nemojte da se šalimo. Baš zato što smo došli do ovog stadijuma, zato smo i u situaciji da ih drugi rešavaju u naše ime.

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!