IGOR BESERMENJI: Medveđi šou

13 Nov 2014

Mislili ste da ne može gore? E pa može

Vojislavu Šešelju želim da pobedi bolest, kao što bih poželeo i svakom drugom obolelom čoveku i tu bih završio komentar o njemu kao čoveku i nadalje bih govorio samo o njemu kao tamnoj političkoj ličnosti novije srpske istorije.

Srbija mora da pronađe način da se zaštiti od instrumenata za gubljenje razuma koji su jedini instrumenti politike koji ovde funkcionišu i to već duže vreme. Osećaj o kome se sve češće govori, a to je onaj da živimo u jednom rijaliti programu, mnogo je više tragičan i to na mnogo načina, nego što bi smeo da bude predmet za zbijanje šale na društvenim mrežama. Sve što se u Srbiji događalo poslednjih godina govori nam o slabom, lošem, neodgovornom i praznom političkom sisitemu koji ne samo da ne mari za običnog građanina već ne mari ni za sistem u celini. Sistem je dozvolio da ne predstavlja ništa drugo do cirkusku predstavu u kojoj su u manjoj ili većoj meri svi akteri dobro uigrani, dok je samo publika, u ovom slučaju građani, došla da predstavu posmatra gola, bosa i gladna, ali zbog toga što instrumenti za gubljenje razuma dobro rade, publika je uvek željna nove senzacije.

Prava je tragedija političkog sistema i države Srbije to što u 2014. ovdašnja politika još uvek ima bilo kakve veze sa Aleksandrom Vučićem i Vojislavom Šešeljem. Šta ako nova srpska politička dilema bude Vučić bez ideje i ideologije ili Šešelj ojačan i podržan narastajućom desnicom? Da li je početkom protekle decenije bilo ko mislio da će biti tako? Da li je moguće da smo za ovih deset i više godina mi toliko nazadovali, misleći da se ustvari, doduše sporo, krećemo ka nekoj svetlijoj budućnosti? Ko će da odgovara ako bude ovako i šta će to značiti za političku situaciju u zemlji? Ovo bi bio veliki udarac za svakoga ko je verovao u Peti oktobar, ali naročito za one koji su mislili da je Tadić ili radikali, kasnije naprednjaci, bila najteža situacija u kojoj su „morali da biraju manje lošeg“, pa su na kraju odustali od toga i pretvorili se u bele listiće. Mislili ste da ne može gore? Uvek može. Mene izuzetno plaši indiferentnost političkih aktera, analitičara, javnosti, medija prema Šešeljevom povratku u kontekstu njegove političke snage. On je, kako saznajemo, bolestan. Ali isto tako znamo da je glasačko telo SNS-a mahom bivše radikalsko, da ono danas u najvećem broju slavi povratak svog idola.

Kao populističko biračko telo, ono je istovremeno prilično podložno manipulaciji i uticajima površnih, ali snažnih i političkih poruka punih emotivnog naboja i senzacije. Šešelj je i danas zasigurno bolji govornik, kreator drame i senzacije, nego što će to Aleksandar Vučić ikada biti. Osim toga, retko se desi da učenik nadmaši profesora. To biračko telo nikada nije zaista prihvatilo evropski put Srbije, tekovine petooktobarskih promena, niti se odreklo svojih verovanja, već će najpre biti da ih je samo potisnulo usled sopstvenog gubljenja vere u povratak svog idola. Danas je jedan politički analitičar rekao da su već danas „radikali iznad cenzusa“, sa čim se zasigurno slažem. Ljudi koji su glasali za nacionalističku politiku vode se snažnim emocijama, slepo slede lidera i današnji dolazak Šešelja za veliki deo tog dela stanovništva znači svojevrsno dobijanje dozvole da se vrate svojim nekadašnjim političkim uverenjima. Ta uverenja su velika Srbija, anti-EU i legalizovanje nasilnih sredstava za ostvarivanje političkih ciljeva.

Imajući sve ovo u vidu, zanima me s kojim pokrićem javnost mimimizuje Šešeljeve političke domete, osim ukoliko računaju da je pušten sa dijagnozom koja mu garantuje da neće izdržati bolest od koje boluje. Sam Šešelj je, kako navode mediji, rekao kako njegova bolest „nije ništa strašno“. Uostalom, računati na takav kraj nečijeg života nije humano, a politički je svakako neodgovorno na taj način otpisati protivnika. Srbija se iznova dokazuje kao zemlja u kojoj amnezija najduže traje, pa tako danas javnost ignoriše političku snagu Šešelja (ili bolje rečeno niko neće otvoreno da kaže da je glasačko telo naprednjaka ustvari radikalsko.) Jer, za razliku od Vučića, Nikolića, Gojkovićeve, Martinovića, Mirovića i ostalih bivših perjanica SRS-a koji se danas poigravaju našim razumom, ti ljudi sa Šešeljevim bedževima, radikalskim zastavama i suzama na licu koji su danas bili na aerodromu „Nikola Tesla“, nikada nisu prestali otvoreno da veruju u tu štetnu, mračnu, radikalsku, velikosrpsku politiku, a među njima je, zasigurno, bilo i onih koji su na poslednjim izborima glasali za SNS. Dovoljno je da se Šešelj malo intenzivnije politički angažuje narednih nedelja i nema sumnje da će birači SNS-a polako u svojim očima da nađu opravdanja za napuštanje politike koju su videli oličenu u Aleksandru Vučiću. Ne kažem da će to učiniti svi, ali dobar deo verovatno hoće jer sve je to ista ekipa i predugo su ih vezivali isti „principi i verovanja“.

Ono što me takođe zabrinjava jeste to što sam iz nekih izjava političkih aktera mogao da naslutim da se određeni deo njih, ali i javnosti, raduje Šešeljevom povratku, a sve pod parolom „samo da Vučić padne.“ Smatram to neodgovornim i lošim razmišljanjem. Niti je za Srbiju dobro što se Vojislav Šešelj vratio, niti će Vučićev pad, ako bi se hipotetički desio pred novim političkim usponom Šešeljevskog biračkog tela, predstavljati bilo kakvu do pirove pobede. Bila bi to medveđa usluga za koju ne bismo znali ko nam je učinio.

Na kraju, najviše zabrinjava to što niko više ne govori o pravdi. Niko više ne govori o tome zašto je Šešelj otišao u Hag i o svim proteranim, unesrećenim porodicama i strašnim ljudskim sudbinama. Instrumenti za gubljenje razuma i dalje dobro rade i ponovo je sve samo senzacija, šou program za publiku. Veliki deo odgovornosti za ovo nosi i Haški tribunal koji je još jednom, dakle ne prvi put, pao na ispitu da ispuni zadatke zbog kojih je osnovan. Pravda i razum izgubili su. Izgubiće i još neko, ali me zabrinjava šta bi to moglo da znači za pregrupisavanje snaga na srpskoj političkoj sceni. Vučić ili nova desnica vođena Šešeljom, Sandom Rašković Ivić, Obrazom, Trećom Srbijom i sličnima – bila bi najgora politička dilema za Srbiju. Demokratska opozicija zaista ne bi smela da sa strane ćutke posmatra kako Srbija potencijalno postaje talac političkog obračuna starih saradnika. Demokratska opozicija mora da se aktivno založi za to da građanima koji se nesumnjivo zalažu za evropske vrednosti i koji ne žele da ispranih umova posmatraju šou-program, pokaže da neće izvući deblji kraj u ovom predstojećem sukobu nekada najbližih političkih saradnika.

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!