IGOR BESERMENJI: Maloletstvo Vojvodine

11 Feb 2014

Imaj hrabrosti da se poslužiš sopstvenim razumom!

Bilo predizborno vreme ili ne, o Vojvodini se nažalost malo govori osim ako to nije u kontekstu „obuzdavanja” njenih “velikih apetita”. Sada se tu i tamo na dnevnom redu nađe Statut Vojvodine, koji je potrebno upodobiti jednom drugom aktu koji predstavlja izvor svih problema, nedaća i katastrofa u funkcionisanju, ne samo Vojvodine već i ostalih delova Republike Srbije – Ustavu Srbije iz 2006. godine. Govoriti o obuzdavanju strašnih Vojvođana, razbijača ideje o idili života u celovitoj Srbiji (pravimo se da znamo gde su granice države u kojoj živimo), nije nimalo hrabro, čak naprotiv, to je postalo popularno i poželjno, a sve kako bi se u konačnici i potpuno otpisala tema vojvođanske autonomije u Srbiji. Na sreću, to baš i neće biti tako lako, jer po principu „što ne platiš na mostu – platićeš na ćupriji“, i Beograd će – ukoliko zaista želi da nastavi put ka EU – morati da nauči lekciju na kojoj je toliko puta pao u prošlosti: poštovati vojvođansko pravo na posebnost koje je istorijsko i nepobitno.

U takvoj situaciji imamo i „hrabre“ ministre, Mihajlovićevu i Mirovića, koji u gotovo svakoj svojoj izjavi ovih dana ne propuštaju priliku da Vojvodinu i njenu vladu pomenu kao najveći problem u državi danas. Princip „kako ćemo – lako ćemo“ po predstavnicima SNS-a primenljiv je na svaki problem u Srbiji osim na Vojvodinu. Na taj način građani ostatka Srbije stiču utisak da zaista od toga koliko će Vojvođani „pametno“ i „poslušno“ glasati, zavisi i njihova sudbina. Strašna Vojvodina. Na pomen Vojvodine pomenuti ministri (poštovao bih rodno senzitivan jezik, ali se gospođa ministar Zorana Mihajlović navodno izjasnila da ne želi da bude oslovljavana kao gospođa ministarka), ne umeju drugačije da reaguju osim tako što najavljuju svoje osvajanje Banovine u režiji SNS-a. Svi problemi u Srbiji biće rešeni, evo samo još da SNS pobedi na pokrajinskim izborima. Nije mi samo jasno zbog čega im se toliko žuri da trijumfuju u Vojvodini, ukoliko su toliko uvereni u svoj uspeh. Malo strpljenja, gospodo. Ako zaista želite boljitak za sve građane Srbije koju planirate da osvojite uzduž i popreko, menjajte loš Ustav.

Međutim, srpski običaj da se izvori problema guraju pod tepih, a pažnja javnosti skreće na neku od kolateralnih šteta sistema poštuje se i kada je reč o Ustavu Srbije. Ni danas ministri i drugi predstavnici vladajućih partija ne umeju da upere prst u Ustav i priznaju da je nazadan i loš. Ne žele. Neće. Lakše im je da u obraćanju javnosti po dvadeset puta ponove kako je za promenu Ustava potreban konsenzus i da čekaju da Svemogući odredi dan od kada će da „promene ploču“.

Nažalost, mnogi ih prećutno podržavaju. Iz straha ili nekog drugog razloga. Na svu sreću, još uvek ima onih koji danas govore oslobođeni straha. Sve ih je manje, ali su još uvek među nama. Jedan od njih je profesor Radivoj Stepanov. Mislim da je posebno sada u ovom mutnom periodu predizbornih obećanja, aktivnosti i podmetačina, a kada se o Vojvodini nažalost govori samo u svetlu lošeg Statuta pod užasnim Ustavom, važno podsetiti na to da se o Vojvodini može govoriti i hrabrije i jače, ako se za to ima volje i još po nečeg. Podsetiću na deo govora profesora Stepanova u okviru tribine „Ima li političke nade za Vojvodinu?”, održane prošle godine.

Realne političke nade za Vojvodinu, po mome sudu, može biti tek onda kada se kumulativno ispune sledeće okolnosti: Prvo – da Vojvodina ima svoju prepoznatljivu političku i intelektualnu elitu, a Vojvodina to nema. Drugo – da predano neguje vojvođanske političke i multikulturne institucije, a Vojvodina to ne čini. Treće – da stekne i ozbiljno zainteresuje političke, intelektualne, ekonomske i druge strukture širom Evrope i sveta “za vojvođansku stvar”… a to nije ostvarivo pod budnim okom Srbije. Četvrto, a možda i najvažnije – da Vojvodina izađe iz svog samookrivljujućeg maloletstva (kako je govorio Kant za epohu prosvetiteljstva) i da razume (da se osloni na) prosvetiteljski poklič SAPERE AUDE – imaj hrabrosti da se poslužiš sopstvenim razumom!

Svi politički govori, sve tribine i sva obećanja o kojima ćemo slušati u narednih mesec i kusur dana verovatno ne mogu ovako jasno i jednostavno objasniti šta bi trebao da bude osnovni smer delovanja vojvođanske politike. Kako ovako hrabri ljudi i ovakvi umovi ostaju u senci, nikada mi neće biti jasno i zato osećam veliku potrebu da u ovo predizborno vreme podsetim na jedan od najboljih i najhrabrijih govora o Vojvodini koji sam ikada imao prilike da čujem. Govor oslobođen straha, oslobođen sujete, oslobođen prošlosti. Govor koji je trebalo da čuju svi.

Koliko nam je loša politička scena danas pokazuje i činjenica da se većina predizbornih nastupa za sada zasniva na tome da se politički predstavnici izjašnjavaju o tome hoće li ili ne sarađivati sa Aleksandrom Vučićem. Jedan čovek. I milioni sledbenika. I sve to u 2014. godini. Čovek bi 2000. godine pomislio da ćemo za deceniju i po biti mudriji. Političke emisije u kojima gostuje po pet predstavnika različitih političkih stranaka, a razgovor se, kada se sve sabere i oduzme, zasnuje na tome da li Vučić hoće sa vama ili vi hoćete sa Vučićem pa onda obrazlaganje razloga zašto i kako pa opet sve od početka. Nije da imam puno iskustva jer sam kao punoletan građanin mogao svoje aktivno biračko pravo da iskoristim tek 2012. godine, ali ova kampanja mi, za sada, izgleda neviđeno dosadno, loše i poltronistički. Građana nema ni za lek. Sve se vrti oko Njega i ostalih koji se izjašnjavaju o Njemu.

Kakvo je samo osveženje prisetiti se govora profesora Stepanova dok danas gledate na desetine praznih političkih nastupa bez početka, kraja i poente.

…Sadašnja Vojvodina ne može stati u mider autonomije. (Bilo kakve i bilo koje autonomije…) Pogotovu ne može stati u mider autonomije koja počiva na tankoj skrami “poverenih nadležnosti” i političke ćudljivosti ustavnog suda RS. Sve što je ispod državnosti Vojvodine, za Vojvodinu je tesno ili neodgovarajuće…

Možete da se složite ili ne sa profesorom Stepanovim. Možete podržavati njegovu ideju ili biti njen večni protivnik. Ali ovo već jeste jedan stav vredan pažnje i razmatranja.

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!