IGOR BESERMENJI: Ljudi koji žive u ovoj rupetini bez dna

07 May 2018

O kolektivnim dijagnozama i onima na dnu “lanca ishrane”

Mnogim političarima i javnim delatnicima, što pozicionim što opozicionim, izgleda još uvek nije jasno da vređanjem građana – ništa neće postići. Taman da smo svaki za sebe različiti univerzum, oni koji žele našu podršku i glas, nemaju pravo da nas vređaju, bilo koga od nas, koliko god se s nama slagali ili ne. Osim što je ružno, jako je glupavo da ljudi koji se nadmeću za podršku građana na izborima, na Tviteru i Fejsbuku vređaju građane po osnovu njihovih životnih navika, muzike koju slušaju, programa koje gledaju, ili knjiga koje čitaju.

A, najgore je vređati ucenjene i uplašene građane, pa i udvorice, pa i one koji drhte pred lažnim autoritetima ili baš sve rade zbog novca – istina je, većina tih građana postupa na taj način jer ne zna za bolje, nije čula za bolje, ne ume bolje, ne može bolje, plaši se boljeg…

Neko je tokom prvomajskih praznika negde rekao pravu istinu svima onima što – tako predvidljivo – za svaki 1. maj postavljaju kolektivnu dijagnozu građanima Srbije samo zato što taj dan provode u šumama ili svojim domovima, a ne na ulici, na protestima. Prosto, neko je u formi postavljenog pitanja rekao sve što se o tome zaista ima reći – da li se neko zapitao koliko su puta ti građani razočarani i iznevereni od strane onih koji su im na istim tim ulicama obećavali tobožnje promene i bolja vremena?

I zaista, najlakše je baciti kamen na višestruko razočaranog i poniženog građanina koji radi za dvestotinak evra i čiji je život od silne lepote sveden na to da se kao dete raduje bilo kojem slobodnom danu u kojem će moći da se opusti u društvu svojih prijatelja i članova porodice, a uz skroman roštilj, koji je tako nagrđen tokom prazničnih dana. Ti ljudi gotovo nikada i nigde ne putuju i njihove porodice ne izvode na večere u restoranima. Onda im neka budala sa Tvitera poruči da su nesposobni ako ne zarađuju milione kao on, i ta informacija dođe do njih nakon što su pogledali već užasno depresivne vesti.

Oni nikada ne napuštaju Srbiju, ili to čine u vrlo retkim situacijama, kada odlaze do banje Morahalom, ili do Paralije. Viđaju svoje prijatelje jednom u dva meseca kada im se svima potrefi slobodna nedelja i deca im se tada igraju u pesku i među ciglama njihovih nedovršenih kuća, ili se igraju žmurke u raznim drvenim šupama i raduju se maminim mekikama i tatinom roštilju. I da, sada će neko reći, kako su svi ti građani nesvesni da svojom inertnošću i pasivnim stavom sami izazivaju svoju sudbinu. To jeste tačno, ali samo delimično, jer oni nikako ne mogu biti glavni krivci za to što je Srbija pretvorena u rupetinu bez dna, u kojoj se svako trudi da, u kontekstu sveopšte bede i depresije, pronađe poneki trenutak sreće za sebe i svoje najmilije. To najčešće nisu ljudi koji su na bilo koji način profitirali u ovom vremenu raznoraznih profitera koji su svoje pravo na profiterstvo odbranili svojim poreklom, ili statusom uglednih intelektualaca, ili svojim finansijskim statusom kao sposobni biznismeni „na glasu“.

Dakle, ne bi nam bilo naodmet malo više razumevanja za muku i bedu onih koji žive do nas, materijalnu ili moralnu, jer u Srbiji te dve neretko ne ispuštaju ruku jedna drugoj. Ma koliko se ne slagali sa postupcima, ne moramo uvek ni da bacamo kamenje na nekog s kim se nikako ne slažemo, a najmanje, rekao bih, za taj famozni prvi maj.

Bilo je u skorije vreme još primera ružne građanske nesolidarnosti o kojoj građanska Srbija i neće baš da govori, jer im navodno te teme ne pripadaju. Na njihovu žalost, te teme su često predmet najvećeg interesovanja javnosti, pa se njihovo glasno ograđivanje od istih još glasnije čuje i nadaleko prepoznaje među građanima. Ozbiljna greška. Degutantan je bio odnos mnogih prema slučaju nasilja nad pevačicom Natašom Bekvalac. To što se radi o pripadnici estrade, nikako ne znači da je nasilje nad njom nekakva treš tema o kojoj je glupo pričati uz kafu – naprotiv. Radilo se pre svega o ženi, građanki Srbije, koja je bila žrtva nasilja. A, svaka žrtva nasilja zaslužuje da se prepozna i da se o njoj govori. Druga je tema to što je Bekvalčeva medijima interesantna iz drugih razloga, pa dobije daleko više prostora u novinama od anonimne žene koja pretrpi psihičko ili fizičko nasilje – te dve stvari se ne smeju brkati. Nasilje nad Natašom Bekvalac nije treš tema.

Isto tako, na društvenim mrežama sve pršti od osuda na račun roditelja koji prijavljuju decu u Pinkove zvezdice, muzičko takmičenje za decu koje se emituje na režimskom Pinku u kasne sate. Pustimo Pink i njegovu politiku na stranu, za čas. A zašto zaboravljamo da roditelji te dece, verovatno najčešće pripadnici ponižene i razočarene srednje klase koja više ni u kog i ni u šta u Srbiji ne veruje, žive u zemlji u kojoj unazad nekoliko decenija taj Pink proizvodi realnost u kojoj ti njegovi pevači zaista dolaze do nekog pristojnijeg života, dok fakultetlije pognutih glava napuštaju zemlju ili rade za minimalne plate van svoje struke? Sa tim ljudima treba pričati, a ne osuđivati ih.

I opet – ima svako pravo da misli da ovo nije dovoljno opravdanje za sistem uverenja i ponašanja koji su usvojili, ali to ne znači da se treba hvatati za kamen. Na kraju krajeva, za bilo kakve ozbiljnije promene u ovoj zemlji, moraćemo baš svi da sednemo i razgovaramo jedni sa drugima. To se nikad neće desiti ako ne postanemo solidarni, odnosno dok oni koji su svesniji nedaća i haosa, prijateljski ne priđu ovima drugima. Slepoća za teme naše realnosti neće tu istu realnost učiniti drugačijom – naprotiv, samo će je produbiti i potvrditi je, što se, uostalom, već svakodnevno dokazuje.

(Autonomija / foto: pixabay)

Podelite ovu stranicu!