IGOR BESERMENJI: Licemerni pokrovitelj nacionalizma

16 feb 2018

Jedino čime možemo da se pohvalimo – nema rata!

„Sada znam da je moja zemlja platila visoku cenu za nacionalističke ekscese“, napisao je Aleksandar Vučić u autorskom tekstu za Politiko. Predsednik Srbije u tekstu evocirao je uspomene na svoju političku mladost, pa priznao i da, kao mlad, nije razumeo kakva može biti korist od saradnje suseda.

Međutim, ne može se tek tako zaobići pitanje – a šta je to danas suštinski drugačije ako izuzmemo to da nema krvavog rata? To što balkanske države ne ratuju međusobno svakako je dobra vest za ovu generaciju, ali zar je to stvarno jedino čime možemo da se pohvalimo? I šta to govori o nama? Smatram zabrinjavajućim to što nam je jedina preporuka koju imamo, ako govorimo o kontekstu građenja odnosa među nekada zaraćenim stranama na Balkanu, to da smo naučili kako da se ne ubijamo. Svako normalan bi se zapitao kojim se to tempom grade odnosi među nama, ali i da li smo zaista normalni, ako posle više od dve decenije lideri koje smo mi birali smatraju uspehom to što mogu da sede jedno preko puta drugog i razgovaraju, usput podsećajući nas na to kako je rat odavno iza nas. Rat jeste iza nas, ali nacionalistička retorika je i dalje sveprisutna u našim životima, tako da bi predsednik Vučić bio mnogo više u pravu da je rečenicu napisao ovako: „Sada znam da je moja zemlja platila i plaća visoku cenu za nacionalističke ekscese“.

Srbija je i dalje dominantno nacionalistički raspoložena i svako ko tvrdi drugačije laže i sebe i druge. Aleksandar Vučić živi nekim drugačijim životom od onog kojim živi svet u Srbiji, to je već odavno jasno, ali i ako je od njega, mnogo je. Ne samo da vlast u Srbiji ne čini ništa da Srbiju skrene sa nacionalističkog koloseka, već i čini sve da se od te bolesti kao društvo nikad ne oporavimo. Nacionalistički eksces je to što su ljudi poput Aleksandra Vulina, Ivice Dačića i Nenada Popovića ministri u Vladi i što je Igor Mirović posle svih uvreda na račun Vojvodine, njenih građana, simbola i istorije – njen premijer. Hranjenjem Vučićevićevih usta, Vučić je i danas direktan pokrovitelj najprodavanijeg propagandnog materijala za ubrizgavanje nacionalističkog otrova u naše društvo. Ne treba da očekujemo da će neko van Srbije da se zainteresuje za sve ove činjenice, ali mi moramo da se svakodnevno podsećamo na njih, jer ćemo u suprotnom dugoročno postati saučesnici ove nacionalističke bratije.

Imajući u vidu dominantnu većinu ljudi koje bira za svoje političke saradnike, ali način kojim vlada i kako se odnosi prema svojim političkim, ali i imaginarnim suparnicima, elementi Vučićeve vladavine su i dalje dominantno nacionalistički. Orvel je svojevremeno među glavne karakteristike nacionalističke misli svrstao i opsesivnost i indiferentnost spram stvarnosti, a to se da prepoznati i kod današnjeg, „politički sazrelog“ Vučića. Predsednik Srbije je u više navrata izgovarao rečenice koje se, najblaže rečeno, kose sa zdravim razumom, poput one da će Srbija vrlo brzo postati ekonomski tigar Jugoistočne Evrope, da bi nepune dve godine kasnije rekao da ćemo uskoro morati da uvozimo radnu snagu. Pritom, naravno, nikada nije i neće odgovoriti na pitanje zbog čega je Srbija godinama unazad u svetskom vrhu država koje vlastito stanovništvo masovno napušta.

Orvel je napisao da svaki nacionalista ima potrebu da uvek govori o superiornosti svoje vlastite strukture moći i da oštro uzvraća na svaku kritiku iste, ili na bilo kakvu pohvalu rivala. „Demokratski“ Vučić, opsednut svojom političkom moći i danas neretko preti kako nikada neće izgubiti vlast, već da će sam odlučiti ko će ga i kada naslediti, što je poprilično zastrašujuće za nekog ko se izdaje za savremenog evropskog lidera. Predsednik Srbije je pre nekog dana otišao u Hrvatsku upozoravajući domaću, ali i hrvatsku javnost, da od njega ne očekuje poniznost, usput ne zaboravljajući da sebe stavi u poziciju žrtve koja se od nekog brani, bez da je prethodno bio napadnut. Jasno je da ni hrvatske medije ni vlasti to neće mnogo zanimati, jer je cela ta priča odavno deo Vučićeve strategije pred domaćim biračima, ali onda treba biti pošten pa priznati da naš predsednik nije sposoban da odstrani „mladog Vučića“ iz sebe, naročito kada u obzir uzmemo i ostale karakteristike njegove vladavine, neka od imena koja i danas drži za svoje najbliže saradnike, ali i metode kojima perfidno pribegava kako bi ostao skriveni pokrovitelj nacionalizma u Srbiji, koristeći za to na prvom mestu servilne političare i medijske radnike u zemlji.

(Autonomija – karikatura STUPS)

Podelite ovu stranicu!