IGOR BESERMENJI: Kvalitetna i nekvalitetna stoka

14 Jun 2014

Hoćemo li završiti na ražnju?

Pre nekoliko dana sam u jednoj emisiji emitovanoj na RTS-u čuo sledeće: „Srbija ima kvalitetnu stoku.“ Naravno, sagovornik novinarke govorio je o stočarstvu kao neiskorišćenom potencijalu Srbije, ali verovatno pod utiskom svega ostalog čega sam se naslušao u prethodnih desetak dana, ja sam u prvom trenutku prepoznao jedan drugačiji kontekst.

Ne znam od čega bih pre počeo. U ovakvim danima kada bih rekao toliko toga pa sve to još stavio i na papir, najteže mi je da počnem. Bojim se da ću sve zbrzati i da ništa neću ni reći, a ni uraditi kako treba. Ali hajde da počnem od užasne činjenice da živimo u državi u kojoj vas režimske sluge kažnjavaju ako ste neistomišljenik državne elite. I to je zaista strašno, sama pomisao na to da možete biti uhapšeni jer se ne ponašate i ne mislite onako kako država to od vas očekuje je užasna stvar. Srbija je otkrila novo dno u prethodnim nedeljama. Kakav put u EU, sastanci sa Angelom Merkel? Ova vlast treba da zna da sve ovo što je rađeno sa ljudima prethodnih nedelja, pa sa „Peščanikom“, pa sa drugim medijima i pojedincima, neće moći da se gurne pod tepih. I svi mi, svi koji to vidimo, koji smo svedoci svega ovoga što se događalo u danima tokom i nakon prirodne katastrofe u Srbiji, mi to doživljavamo, a ne neko drugi. Ne čini mi se da smo uvek svesni blizine katastrofe koja je oko nas. Ona može sutra zadesiti svakog od nas. Svako od nas može, očigledno, biti cezurisan, uhapšen ili „ukinut“. Nismo negde se strane pa posmatramo, to se sve dešava ovde, nama, ljudima koje poznajemo ili ne poznajemo, ali smo nažalost u takvim okolnostima saznali za njih. Oni su privođeni jer su izneli svoj stav o načinu na koji je država reagovala u stanju prirodne katastrofe, jer su izrazili sumnju u državu. To je nedopustivo. O čemu se radi? Strašno mi je žao svih ljudi koji su izgubili živote u poplavama i njihovih porodica i neka me niko ne shvati pogrešno, ali mogli smo, očigledno, postaviti i mnogo „opasnija“ pitanja na društvenim mrežama. Šta bi se tek tada dogodilo? Hoću li ja IKADA dobiti odgovor na pitanje zašto je sadašnji predsednik Srbije Tomislav Nikolić uoči ubistva premijera Đinđića rekao: “Ako neko od vas, u idućih mesec ili dva, vidi Zorana Đinđića recite mu da je i Tito pred smrt imao problema sa nogom”. Da li je i ovo širenje panike u danima u kojima bismo verovatno trebali da padnemo u nesvest od sreće što Aleksandra Vučića pohvaljuje Angela Merkel? Hoću li kao pripadnik manjinske zajednice IKADA dobiti odgovor na pitanje zašto je sadašnji premijer države Aleksandar Vučić, ne tako davno, bio u prvom redu stranke čiji je visoki funkcioner nudio sendviče manjinama za odlazak iz Srbije? Da li i tada kvarim ovu idilu u koju žele da nas ubede da verujemo? Pitanja su tako jednostavna, ali nikada nismo dobili odgovor. Niko ne kaže da bi odgovori danas bilo šta promenili, prošle su godine, svestan sam da većinu ljudi više ovo možda i ne zanima… Ali zašto da ćutimo? Zašto da ne tražimo odgovore? Zašto da se pravimo gluvi, slepi i nemi? Mislim da stvarno ne moramo, a ljudima koji su nepravedno hapšeni i uznemiravani od strane državnih organa, treba da pošaljemo poruku podrške. Nisu sami i nisu ludi. Svi mi uradili bismo i radili smo to isto. Izraziti nezadovoljstvo i zahtevati odgovore je pravo svakoga od nas, a ne znam samo u kakvu nas to EU gospodin Vučić vodi, ako ovo ne može da razume. Mislim da on ne zna kuda nas vodi. Bilo bi sjajno kada bi me demantovao. Ono što je prethodnih nedelja rađeno u Srbiji pokazuje mi da se od ove države pravi sve suprotno onome što EU i njene članice jesu. I gde to mi onda idemo? I šta to nosimo sa sobom?

Druga stvar koju ne mogu da zaobiđem, jeste slučaj doktorata, zatim intelektualnih i akademskih dometa najviših državnih funkcionera i naravno – cenzura koja je pratila sav taj haos. Najpre, to mi je pomoglo da uvidim, da se država Srbija još uvek nije odmakla od neverovatne doze licemerja i ljudske gluposti koje je i u prošlosti neretko pokazivala. Naravno, početi od ministra Stefanovića jedino je logično. Mislim da tu nema šta mnogo da se kaže. Čovek je, ukoliko je zaista uradio ono što mu se stavlja na teret, sramota za državu, vladu čiji je član, zatim akademsku zajednicu, politiku, i na kraju – studentsku zajednicu. Odakle nekom hrabrosti da karijeru od prvog dana gradi na prevari i manipulaciji? Šteta za ministra Stefanovića, mlad je čovek i šansa koju je dobio na tako važnoj funkciji u državi (ne ulazeći u to da li ju je i kako zaslužio) mogla je biti mnogo bolje iskorišćena. Već prema reakciji gospodina Vučića koji se podsmevao ocenama stručnjaka, jasno je da ministar neće snositi nikakve posledice sve i da je doktorat kopirao sa Vikipedije. Ovakve stvari ljudi ne zaboravljaju, a svaka vlast dođe i prođe. A činjenica da ste kroz bavljenje politikom mogli biti sjajan primer omladini, a da ste to tako olako prokockali i osramotili se, stvarno je loša. Mnogi bi želeli takvu šansu. Ali, ako ministar može da živi sa tim, pa nek’ mu je sa srećom. Srbija će dobiti jednog dana novog ministra, ali nisam siguran da će, kada sve ovo jednog dana prođe (a proći će), gospodin Stefanović dobiti drugu šansu

Što se tiče same cenzure „Peščanika“ – sve je već rečeno. Bruka i sramota za državu čiji je premijer pre nekog dana presedeo celo popodne sa Angelom Merkel. Varaju se ako misle da će nas fotografije Angele i Aleksandra naterati da zaboravimo na strašne poruke koje su nam poslate hapšenjem zbog iznošenja stavova na društvenim mrežama prethodnih nedelja. Od kada smo rođeni u Srbiji, hteli ili ne, živimo politiku. I već dovoljno dobro poznajemo trikove kojima se koriste. Pametan neće nasesti. Ovakva Srbija neće postati članica Evropske unije. I to treba da nam bude jasno. Srbiji su potrebni novi ljudi. Žao mi je ako to večiti političari ne žele da čuju. Mogu da se prave gluvi, ali to samo odlaže njihov neminovni odlazak.

Kada je reč o nikad završenoj raspravi državni/privatni fakulteti, koja se aktuelizovala u svetlu slučaja ministra Stefanovića, tu se tek ima toliko toga reći. Kao neko ko je osnovne studije završio na privatnom fakultetu, ko studira master studije na privatnom fakultetu i ko radi na privatnom fakultetu, hoću da kažem da jedva čekam dan kada će se obaviti klasifikacija fakulteta i kada će se odvojiti kvalitet od prevare, kako bi se prestalo sa večitim etiketiranjem svih studenata sa privatnih fakulteta kao neznalica, neradnika i parazita koji otimaju hleb vrednim studentima sa državnih fakulteta. Dobrih i loših studenata ima i na državnim i na privatnim fakultetima. Isti je slučaj i sa profesorskim kadrovima, manipulacijama, korupcijom, poklonjenim ocenama, kupljenim diplomama… Dakle, hajde da ne generalizujemo. Neki mediji i pojedinci koji su se oglašavali, ali i brojni ljudi na društvenim mrežama, među njima i neki moji prijatelji, pozivali su prethodnih dana na ukidanje privatnih fakulteta, poništavanje diploma studentima sa privatnih fakulteta… Dokle ide granica nepristojnosti i kolektivnog ludila? I te kako ima vrednih studenata na privatnim fakultetima i samim tim ima i kvaliteta na privatnim univerzitetima. To što u prvi plan najčešće isplivaju Tome, Sline, Miće i njima slični je nešto drugo, i više ima veze sa tim šta je Srbija birala da bude nego što ima veze sa privatnim studiranjem. Zato, moj apel je da se protiv ludila ne borimo besnilom, već da radimo na tome da se konačno izdvoji kvalitet od onog što je proizvod društva bez ideje i cilja. Koliko mi je poznato, bilo je brojnih afera i oko državnih univerziteta u bliskoj prošlosti, pa stoga hajde da ne vršimo selektivnu pravdu.

Nemojmo biti „kvalitetna stoka“. Takva prva završi na ražnju. Ne kažem ni da treba da budemo nekvalitetna. To bi samo produžilo agoniju čekanja u redu za konačni kraj. Dakle, ne budimo stoka uopšte. Latimo se svog posla i menjajmo ovo društvo, svako svojim primerom.

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!