IGOR BESERMENJI: Kolektivno ludilo

24 Nov 2014

Naše vrednosti: mržnja, bes, agresija i destrukcija

Kao i svaka druga osoba, rastao sam i borio se sa mnogim nesigurnostima. Veći deo njih odavno sam savladao. Na primer, nikada nisam naučio da igram fudbal i zbog toga sam se u osnovnoj školi dugo osećao loše, jer sam išao u razred u kojem su svi dečaci jedva čekali lepše vreme kako bi se čas fizičkog vaspitanja održavao napolju, gde smo imali fudbalski teren. Sećam se da sam dao autogol i svi su mi se smejali. Iz ove perspektive to je smešno, ali tada, nedeljama sam se osećao loše. To sam prebrodio kada sam shvatio da mi odlično ide odbojka.

Zatim, nikada nisam bio popularan u društvu, niti sam izlazio u noćne klubove, a alkohol, pošto ne umem da pronađem adekvatniju reč iskoristiću ovu – prezirem. Sve to mi je odmoglo da se „uklopim“ u društvo tokom srednje škole. Najbolje vreme za mene nastupilo je onda kada sam shvatio da je to što meni ne odgovara način života kojim živi većina mog okruženja – sasvim u redu.

Ništa se nije promenilo do danas. I dalje ne umem da igram fudbal, stavovi mi se često razlikuju od svega što čujem, vidim i pročitam, ne izlazim u klubove i ne pijem alkohol. Međutim, nikada se više nisam osetio nesigurno nego kada sam seo za volan. Imam 24 godine, nemam položen vozački ispit i nemam automobil. Ne osećam se prijatno niti sigurno za volanom i dok god ne bude drugačije, ne planiram da postanem vozač. To mi umnogome komplikuje život onda kada imam mnogo obaveza, ali ništa nije vredno rizika da povredite sebe ili druge u saobraćaju. Kada imam novca za taksi, koristim ga, kada nemam – vozim se gradskim prevozom. Zbog ove moje nesigurnosti za volanom, svaki put kada pročitam da su mladi poginuli u saobraćajnim nesrećama, osećam se loše i naročito potišteno.

Nažalost, stranice crne hronike sve su punije vestima o tragičnim pogibijama tinejdžera i dvadesetogodišnjaka. S obzirom na to kolika je učestalost nesreća sa tragičnim ishodom, a čiji su učesnici najčešće veoma mladi ljudi, potpuno je neverovatno da se još uvek nije uključio alarm koji bi probudio državu i čitavo društvo.

Niti jedan segment boljeg života kojem teži ova izmučena, autodestruktivna i siromašna država, neće imati nikakav smisao kada ga dostignemo, ukoliko ne budemo imali kome da je ostavimo. Država koja skoro na dnevnom nivou gubi mlade živote tako olako, u sukobima, pucnjavama, saobraćajnim nesrećama –  krenula je putem sigurne propasti. Sasvim sam saglasan s tim da bi inicijativa morala poteći od nas mladih, a sve u cilju promovisanja jednog zdravijeg, manje destruktivnog i boljeg načina života koji bi makar pokušao da u značajnoj meri smanji broj prerano i nesmotreno izgubljenih života. Međutim, država i mediji ne mogu sebi da dozvole da se samoizoluju od vaspitavanja omladine pod izgovorom da to nije njihov zadatak. Nema bitnijeg zadatka za jedno društvo od toga da sačuva i pravilno usmerava svoju omladinu i u tom zadatku moramo da učestvujemo svi, od porodice, preko institucija države, do medija. Svi delimo odgovornost za ono što nam se dešava u društvu.

Kada je o Srbiji reč, ovo društvo je u prethodnih dvadesetak i više godina, tokom kojih su rasli svi ti mladi ljudi koji već mesecima i godinama ginu u saobraćajnim nesrećama ili se međusobno prebijaju na ulicama i u noćnim klubovima, ili promovisala pogrešne vrednosti i idole ili se nije trudila da pošalje bilo kakvu poruku mladima kojom bi rekla da joj je do njih stalo. Naprotiv, dozvolili smo da u društvu preovladaju vrednosti koje promovišu agresiju, autodestrukciju, netoleranciju, mržnju, neodgovornost i mladi su tako na najbrutalniji način zapostavljeni i ostavljeni da se sami snalaze u haosu od najranijih godina života. Ovo društvo ne da nije pomoglo mladima da savladaju nesigurnosti sa kojima odrastaju u današnjim porodicama i današnjem vremenu, nego ih je naprotiv gurnulo u potpuni mrak. Koje su to današnje nesigurnosti koje muče većinu mladih ljudi? „Da li će mi obrazovanje garantovati posao?“ „Da li ću moći da živim od tog posla?“ „Roditelji su se mučili celog života, šta ako to i mene čeka?“ „Mlad sam, treba da proživim život, ko zna šta me čeka kasnije?“ Ovo su, rekao bih, samo neke od njih. Vrednosti koje su zastupljene u javnosti, pojedinci koji obitavaju na naslovnim stranama dnevnih novina, koji zauzimaju veliki deo prostora u medijima, političari bez manira koji su se dokopali Skupštine i drugi koji kreiraju javno mnjenje, a koje je društvo na neki način delegiralo da budu naši predstavnici u javnosti, nimalo ne pomažu. Da, mi nismo birali samo političare. Birali smo svaku polugolu pevačicu, kriminalca i starletu i dali im legitimitet da mladima prezentuju vrednosti koje smo sami odabrali, očigledno. Da ih nismo hteli, verovatno bismo danas u najgledanijim televizijskim emisijama gledali mladog naučnika iz Novog Sada koji ide u Kembridž, na primer. Ali, mi to nismo hteli. Izabrali smo da nam interesantni budu ratni zločinci i njihove ljubavnice, kriminalci, polugole pevačice i njihovi načini života.

Deca i mladi ljudi koji danas ginu u saobraćajnim nesrećama vozeći kola u ranim jutarnjim satima, bez dozvole i u alkoholisanom stanju nakon provoda, rasli su baš devedesetih i u prvoj deceniji dvehiljaditih u atmosferi u kojoj su preovladavali mržnja, bes, agresija, destrukcija i netolerancija. Zatim, stasavaju u mlade ljude danas u vremenu u kojem su njihove najveće nesigurnosti i strahovi na udaru. Okruženi su nemaštinom i siromaštvom i svakodnevno slušaju o tome kako će biti sve gore, kako novca nema, posla nema. Slušaju kako nestručni dobijaju poslove na sumnjive načine, kako se falsifikuju i znanje i priznanja. Vide kako su političari iz devedesetih godina o kojima su slušali sve najgore tokom odrastanja, sasvim nekažnjeno prošli i uspon i pad i ponovo su uspeli. Kriminalca i njegov život prate kamere, iste pevačice koje su simbol neukusa i najgoreg perioda Srbije, koje su bile heroine propalih samozvanih heroja rata i danas su vredne pažnje domaće javnosti. I ne samo to, one su i dalje neverovatno popularne. Mladim ljudima prolazi mladost okružena kolektivnim ludilom kojeg ovo društvo ne da se nije odreklo, nego ga je rehabilitovalo i još začinilo novim tekovinama propalih postpetooktobarskih promena, kada su razočarali i ljudi u koje su njihovi roditelji polagali poslednje nade da će njihove generacije, barem u četrdesetim i pedesetim godinama, okusiti neki nov, a njima nepoznat, normalan život. U takvim okolnostima, mladi najviše ispaštaju jer u njima preovlađuju nesigurnost, strah od sutrašnjice i sklonost ka prihvatanju postojećeg stanja kao neminovnog, a onda sve te loše vrednosti postaju odjednom i deo njihovih života. Prepuštaju im se.

Mrzeti Hrvate i Albance „jer i oni mrze nas“, pretući geja „jer nije normalan“, napiti se u subotu „jer će svi da se napiju“, voziti brza kola „jer si faca“, konzumirati drogu „jer to je in“, odlagati studije i ne učiti „jer šta će mi to“, biti glasan i agresivan „jer takvi danas prolaze“, učlaniti se u stranku „samo zbog posla“… Ima mnogo toga pogrešnog u našem društvu, a ja bih voleo da oni najodgovorniji u državi i medijima odustanu od uverenja da je menjati svest „nemoguće u Srbiji“. Više nije pitanje da li se može, to se mora uraditi.

Znam da za mnoge pričati o ovome deluje besmisleno jer „niko neće da sluša“, ali ja mislim da vredi. Vredeće više kada oni koji imaju najveću moć i najveći uticaj takođe progovore o tome kako smo decu prepustili ulici, nesigurnostima i beznađu. Ako će društvo da se pomiri sa tim da je mladost na nepovratnom putu propasti i da će biti samo gore, onda ne mora ništa da se preduzme. Ali, ja imam obavezu i odgovornost da kažem da na takvo razmišljanje ne pristajem.

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!