IGOR BESERMENJI: Koji 5. oktobar duže traje?

06 Oct 2013

Šetnja za Vojvodinu, dan posle

100, 200 ili 1.000 ljudi… Svejedno je, za početak. Dok god je i jedan čovek spreman da u ovim tmurnim vremenima po Vojvodinu i Novi Sad šeta vojvođanskom prestonicom i ponosi se vojvođanskim identitetom, u najmanju ruku bi bilo kukavički ne podržati ga i istrpeti sve udarce i prozivke koje će neminovno uslediti.

Novi Sad 2013. godine je grad koji mahom vode ljudi koji su svima onima koji makar ponekad proprate dešavanja na političkoj sceni, dobro poznati kao istaknuti i uporni protivnici vojvođanske autonomnosti i vojvođanskog identiteta. Novi Sad 2013. godine je i grad kojim u sred belog dana haraju lopovi i vandali. Oni napadaju, zastrašuju i pljačkaju po ulicama grada koji je od mirnog najednom dobio epitet posrnulog i nebezbednog. Sve to u 2013. godini. U 2013. godini, u Novom Sadu, deca u osnovnim školama se tuku, međusobno maltretiraju, seku mačetama i samo preslikavaju ono stanje koje zatiču na novosadskim ulicama.

U takvom gradu, 5. oktobra 2013. dvestotinak ljudi je skupilo hrabrost da prošeta samim centrom grada i probija se kroz standardno veliku podnevnu gužvu, uz minimalno obezbeđenje. To je, Vojvođani, za početak, velika stvar. Očekivao sam vas više, ali ne osećam ljutnju niti razočarenje, naprotiv. Stotine građana koji su se zatekli u centru Novog Sada, dok je trajala „Šetnja za Vojvodinu“, posmatrali su nas kao i bilo koju drugu povorku, skup, okupljanje – pomalo zbunjeni, ali ipak zainteresovani da vide i čuju zbog čega su ti ljudi baš danas tu i čemu sve te pištaljke, zastave i povici koji su pozivali na slobodu za Vojvodinu. Prvi korak je uvek najteži. Sa njim najpre dolaze saplitanja, brojna saplitanja. Onda stižu i osude. Ali, dok god znate da je prvi korak vredan pravljenja, nije vam teško. Ponosan sam i na sve te građane Novog Sada koji nam se nisu pridružili u današnjoj „Šetnji za Vojvodinu“, jer iako nas možda nisu razumeli, bili su dostojanstveni i nisu napravili nikakav problem ni nama koji smo šetali noseći vojvođanske zastave, niti policiji, niti je zbog nas danas trpeo Novi Sad. Obeležili smo 25 godina od „jogurt revolucije“ kojom je počelo sistemsko uništavanje Vojvodine. “Jogurt revolucija”, po mom ubeđenju, još uvek traje.

Pitali su me sa jedne televizije zbog čega sam došao da podržim „Šetnju za Vojvodinu“. Iako 1988. godine još uvek nisam bio ni rođen, znao sam da neću imati nikakav problem da odgovorim na to pitanje. Jednostavno je: 2013. godine ja sam svedok “jogurt revolucije”, jer ona nije nikada ni prestala. I danas se od Vojvodine otima. Naftna industrija Srbije je poklonjena Rusima, tretman Radio-televizije Vojvodine od strane Republike Srbije je ponižavajući, prisustvujemo laganom gašenju Elektrovojvodine, jedan od najlepših predela Vojvodine – Frušku goru, kao nacionalni park, uzela je Srbija… Lista otetog je duga i još uvek joj se ne nazire kraj.

Danas sa nama nisu šetali predstavnici Vlade Vojvodine. To me ipak jeste razočaralo, jer iako organizovana od strane Vojvođanske partije i Vojvođanskog kluba, ova šetnja nikako nije bila stranačkog karaktera, naprotiv. Po ko zna koji put, mi, građani Vojvodine pokušali smo da pošaljemo poruku ujedinjenja svih onih koji žele dobro Vojvodini, a mi želimo da verujemo da to jeste slučaj sa pripadnicima aktuelne vojvođanske vlasti.

Jedna od glavnih vesti jeste i ta da, ni formalno, nije bilo obeležavanja 5. oktobra 2000. godine. Brzo zaboravljamo. E baš zbog toga, nas 100 ili 200, nije ni važno, juče smo prošetali vojvođanskom prestonicom kako bismo pokazali da mi nismo spremni da zaboravljamo. I dok se izvorna ideja onog što je 5. oktobar 2000. godine trebalo da predstavlja – lagano i sigurno zaboravlja, a oni koji su tada trebali zauvek da odu u istoriju – vraćaju na najodgovornije pozicije u državi, “jogurt revolucija” se, makar kada je odnos prema Vojvodini u pitanju, bezobzirno nastavlja.

Hvala svima onima koji su šetali Novim Sadom 5.oktobra 2013. godine, uz apsolutno uverenje u to da će nas svakog narednog puta biti sve više. Vojvodine će biti samo onoliko, koliko bude borbe za nju. I pustite one koji se smeju tome što nas je bilo dvestotinak, kažu: „Baš ste respektabilni“… Neka ih. Jednog dana ideja slobodne Vojvodine će biti i naša i njihova realnost, a vi koji ste juče šetali bićete ponosni na to što ste bili deo jednog hrabrog čina u ovo vreme cinizma.

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!