IGOR BESERMENJI: Karikatura, marioneta ili predsednik

11 Oct 2016

Da li je moguće da Srbija dobije pravog predsednika?

Opasna tišina koja trenutno vlada u krugovima vladajuće političke elite u Srbiji kada je reč o temi “predsednički kandidat” može biti samo podstrek, ali i opomena građanskoj i demokratskoj opoziciji da za predstojeće predsedničke izbore mora biti dobro pripremljena. Sama funkcija predsednika u 2017. s njegovim nadležnostima, trebalo bi da bude dovoljan kontrolor potencijalnih prepreka pred kojima su obično padali svi pokušaji konstruktivnog i smislenog dogovora među srpskim političarima, a koje možemo zvati “kome čemu koga šta”, odnosno stranačke sujete i interesi prožeti nedostatkom ili pak viškom simpatija koje učesnici u dogovoru imaju jedni prema drugima.

Dakle, predsednik može da bude (a uvek bi trebalo, ne govorimo samo o Srbiji danas) prilično udaljen od tema kojima bi se zamarali stranački pojedinci kojima je partikularni ili interes političke stranke kojoj pripadaju važniji od nečeg opštijeg i većeg od tako uskog poimanja političkog života i njegovog smisla.

Predsednička funkcija je, prema važećem Ustavu Republike Srbije, predstavnička, a on takođe i proglašava zakone, predlaže kandidata za premijera, kao i nosioce funkcija i još neke druge radnje. Naravno, on daje i odlikovanja, a tu smo lekciju sigurno usvojili. Imajući u vidu da termin izbora jeste proleće 2017. godine a da Srbija već ima vladu koju su građani izabrali pre nekoliko meseci, građansko-demokratska opozicija ovog puta i u takvim okolnostima zaista ne bi smela da promaši i istakne više od jednog kandidata, jer posle dugo vremena, jedni drugima neće biti direktni konkurenti, ali će ponovo biti pretendenti na glasove istog biračkog tela, kojem je, da se razumemo, dozlogrdilo da jedan Tomislav Nikolić ili neko sličan bude predsednik države.

Ono što u ovakvim okolnostima apsolutno ide na ruku građansko-demokratskoj opoziciji, jeste to što bi odsustvo stranačko-prepucavačkog manira kojem su nažalost previše skloni u regularnim okolnostima, moglo da bude magnet za večno ili već jako dugo nezainteresovane za bilo kakav vid ispunjavanja građanske dužnosti. Naime, ovog puta ne bi trebali da budu pozvani da biraju između bivših, sadašnjih i nekih eventualno budućih demokrata međusobno posvađanihi i uznemirenih raznim privatno-stranačkim okolnostima, već bi trebali da budu pozvani da glasaju za čoveka koji će sa sobom nositi simboliku tri stvari: 1. Pobeda nad kandidatom Aleksandra Vučića; 2. Kraj neuglednog mandata Tomislava Nikolića i 3. Resetovanje potencijala građansko-demokratske Srbije. Sve tri veće su i važnije za Srbiju u ovom trenutku od bilo kog bivšeg, sadašnjeg ili budućeg “demokrate”.

Ono što, sa druge strane, ne ide na ruku građansko-demokratskoj opoziciji, jesu njihova načela postupanja i poznata im prošlost. U radu teško da su ikad bili složni, a u prošlosti upravo takav njihov stav, ili nedostatak istog, doneli su nam političke figure i karikature kakve su Vojislav Koštunica i Tomislav Nikolić. Moja iskrena nada je da ovog puta pregovori opozicije neće dovesti novog Koštunicu, ili pak bilo kakvu domaću verziju harizmatsko-nacionalističkog lidera za 21. vek, kakve svet štancuje u poslednje vreme. Srbija nema nikakve šanse da pruži građanima institucionalnu zaštitu niti da bilo kako jemči budućnost za svoje građane, budemo li dobili nekog novog Vojislava Koštunicu, a sa sopstvenom verzijom Donalda Trampa na primer trebalo bi da se odmah ukinemo i skratimo muku. Sa kandidatom Aleksandra Vučića ne bismo ništa promenili, osim što bi premijer dobio još jednu potvrdu za sopstveno izvođenje predstave “Srbija-I-Ja”, a možete i da zamislite kakav bi to kandidat mogao biti ako mu je za pobedu potrebno da dopuzi do kabineta Aleksandra Vučića da bi dogovorio podršku jadnog, napaćenog i iskorišćenog glasačkog tela, izmanipulisanog od strane vladajuće SNS.

Zbog budućnosti Srbije, mora da pobedi predsednički kandidat građansko-demokratske opozicije i stoga istu molim da čoveka poštedi sebe same, trenutno neartikulisane i nesmotrene, te ga samo podrži. Zbog države. Zbog građana. A pobeda nije nemoguća, kako god danas stvari izgledale.

Samo gledajte šta rade. Već ste sa strane, pa ih posmatrajte, kad je već takva situacija. Ne morate ništa ni da pitate. Najbolji će vam se sam pokazati, pre nego što i jednom stignete da trepnete, prepoznaćete ga. Ostali neće smeti da gledaju u njega, gledaće se međusobno. Tako ćete znati.

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!