IGOR BESERMENJI: Kaput za jednokratnu upotrebu

17 Nov 2015

Pred izbore svi postaju autonomaši, pa i naprednjaci takozvani

Nagledala se Vojvodina lažnog autonomaštva u odborima stranaka sa beogradskom centralom na njenoj teritoriji. I mada većina koja sebe javno autonomašima naziva sigurno jeste iskrena, jer to u današnjoj, još uvek antivojvođanski nastrojenoj Srbiji, ipak zahteva i izvesnu dozu hrabrosti i inata, često su među najglasnijima u autonomašenju bili oni pojedinci u kojima je najmanje autonomaškog ostalo.

Nema vodećeg srpskog političara u poslednjim decenijama koji Vojvodini nije nanosio dodatnu muku i na neki način bio saučesnik u njenom pljačkanju i produžetku njene agonije, koja sada traje već skoro 30 godina. „Na neki način“ je ustvari umanjivanje njihove odgovornosti – suzdržavanje od toga da otvoreno kažem da su i Đinđić i Koštunica i Tadić direktni učesnici u drugoj epizodi novijeg izdanja vojvođanskog sunovrata, naravno ako pričamo samo o periodu od Jogurt revolucije naovamo, jer ta priča mnogo duže traje. Na taj isti način, oni su bili i profiteri na vojvođanskoj muci, jer nisu ništa uradili da uzvrate za podršku koju su od građanki i građana Vojvodine redovno dobijali u svojim direktnim borbama protiv miloševićevsko-šešeljevsko-dačićevsko-vučićevskih ideja i planova. Oni su, „na neki način“, nastavili tamo gde je Milošević s Vojvodinom stao, iako, naravno, nijedan od živih među njima to nikada neće priznati, ili makar to neće shvatiti na taj način. Podršku od Vojvođana su redovno i obilato dobijali, ne rešivši za prethodnih petnaest godina mnogo njenih problema. Međutim, da li zbog prezasićenja, ili zato što jednostavno više ništa povodom njihovih grešaka ne može da se uradi, ne osećam da o tome više mnogo šta ima da se kaže, iako i dalje smatram da Boris Tadić ne može da se izvuče od odgovora na pitanje zašto je dozvolio sebi da bude antivojvođanski predsednik, pre nego što ponovo zatraži vojvođansku podršku. Naročito danas, kada Vojvodini preti jedna mnogo veća opasnost, oličena u šampionu kamuflaže, manipulacije i drame, Aleksandru Vučiću.

Pre nekoliko meseci sam pisao o tome kako premijer polako kroji svojoj stranci autonomaški kaput, da se ogrnu pred vojvođanske izbore. Naravno, biće im to kaput za jednokratnu upotrebu, a to se već ovih dana jasno nazire. U nečemu što bi, možda, moglo da bude početak javnog nadmetanja za mesto naprednjačkog aduta za lidera Vojvodine, Goran Knežević najavio je SNS kao stranku koja će preko noći rešiti sve probleme građana Vojvodine, te da će odmah po stupanju na vlast dati predlog Zakona o finansiranju Vojvodine. Na (ne)sreću, dovoljno je vremena proteklo od kako je Srpska napredna stranka dobila priliku da vodi Srbiju, te je postalo jasno da je od cele priče Aleksandra Vučića o njegovom političkom preobražaju, vidljiva samo fasada i pomirljiva, pa ipak i nevešta, retorika, koju s vremena na vreme koristi. To što se ogrnuo zastavom EU, Vučića nikada nije učinilo manje lošim političarem po građane Srbije, kao što ni SNS nikada neće biti bolja stranka za Vojvodinu, samo zato što Knežević kaže kako neće ukidati ni smanjivati vojvođansku autonomiju. Gospodin Knežević, naravno, ne zna da Vojvođani zahtevaju veći stepen autonomije. Kako verovati čoveku koji već sada govori neistinu? U istom intervjuu, Knežević navodi da će SNS „preuzeti odgovornost da ispravimo svu nepravdu koja je naneta Vojvodini u prethodnih 16 godina, kao i za to da Vojvodina opet bude lokomotiva razvoja Srbije.“ On, dakle, namerno previđa nepravde, nasilničku otimačinu, pljačku i ubijanje autonomije koje su Vojvodinu zadesile mnogo ranije, a kako to izgleda kada neko hoće da zažmuri na detalje iz prošlosti, vidimo na primeru premijera koji pokušava da nas bezočno slaže da su njegove pretnje koje je za skupštinskom govornicom jula 1995. godine izrekao Muslimanima, „izvučene iz konteksta“, iako i danas možemo da ih jasno poslušamo. I tu nikakav kontekst nije bitan. Od takvih prevaranata, nikada ne može biti dobronamerne stranke, ni korisnih političara. Imajući u vidu da je od radikalskog preobražaja u naprednjačku proevropsku bajku, u koju su usput doplivali i neki bivši kvazi-demokratski elementi i pojedinci bez stava, ideje i vizije, ostala samo priča o putu ka EU (koja, na kraju, sa njima, samo priča može i da ostane), treba pravovremeno upozoriti na navodnu dobronamernost Kneževićevih naprednjaka u Vojvodini. On, dalje, navodi da ima „tim za Vojvodinu“. Taj tim, kao i većina dosadašnjih „vojvođanskih timova“, verovatno stanuje u Beogradu, jer ni pokrajinski odbor, niti program za Vojvodinu, nikada nisu pokazali.

Od svih lažnih glasnih autonomaša, Knežević mora da je najlicemerniji do sada, imajući u vidu istoriju odnosa njegovih današnjih vođa, ali i baze stranke kojoj pripada, prema Vojvodini i njenim građankama i građanima. Ostaje kao otvoreno pitanje da li će i koja stranka imati snage da sačuva jedinu oazu slobodnu od naprednjačke anti-kulture, koja je pokosila celu Srbiju, ali i to da li će u svojim planovima SNS imati neskrivenog partnera iz aktuelne vojvođanske vlasti, što bi moglo da se pokaže kao pogubno, ako bi se dogodilo. Veliko je pitanje i da li će predstojeći vojvođanski izbori imati kapaciteta da donesu mnogo suštinskih promena za nikad rešeno pitanje vojvođanske autonomije, jer će sa sobom nositi i teret neophodnosti za porazom Srpske napredne stranke, te će upravo isti izbori možda iznedriti i čoveka ili politički program koji će se pokazati kao nosilac kraja Vučićeve vlasti.

(Autonomija)