IGOR BESERMENJI: Kako stvoriti Vojvodinu?

25 Jun 2014

U procesu zaboravljanja

Čini mi se da su nas dešavanja proteklih nedelja odvojila od suštine – kako stvoriti Vojvodinu? Znamo da današnja Vojvodina postoji samo na papiru i da osećamo da je i takvu polako gubimo, zbog čega mislim da je potrebnije nego ikada ranije predlagati konkretne mere za oživljavanje Vojvodine. Međutim, da bi se to uradilo, smatram da moramo početi od početka.

Nove generacije ne osećaju Vojvodinu. A i kako bi? Ne možemo da ih krivimo. Sve što većina mojih poznanika, prijatelja koji imaju godina koliko i ja znaju o Vojvodini jeste da „stalno traži autonomiju“. I to je otprilike to. I pošto Vojvodina ne uspeva u tome, to im sve već zvuči dosadno i odbojno i za slušati i čitati o tome, a kamoli preduzeti bilo kakvu inicijativu pa naučiti nešto o prošlosti Vojvodine ili se zapitati kako je moguće da je Vojvodina sve siromašnija. Nedavno mi je jedna koleginica, na moju konstataciju da ne zna u kakvom je stanju Vojvodina bila pre stotinu godina, a u kakvom je danas, rekla: „A šta me briga šta je nekad bilo. Mene zanima samo šta je sad i kako bi Vojvodina danas, ako bi i imala autonomiju, uticala na moj život.“ Godinama slušaju i čitaju o vojvođanskoj autonomiji samo kao o medijski atraktivnoj temi, ali na jedan krajnje banalan, površan i bedan način putem medija, koji im ne objašnjava ni suštinu Vojvodine i njene posebnosti, niti autonomiju, niti šta autonomija znači, osim da mora biti da je to nedosanjan san nas vojvođanskih separatista kakvima vole da nas zovu, o tome da napravimo državu. Možda bi nam se neki od njih u tome „zlodelu“ kakvim ga vide i priključili, ali, što bi, imaju pametnija posla, a i „opasno je“. I tako oni nas iz običnog neznanja posmatraju kao tihe separatiste, mi njih kao problem zbog kog ne možemo da mrdnemo sa mrtve tačke, ali smo uglavnom suviše ponosni, a neki su možda već i umorni, da bismo se objašnjavali i natezali oko vojvođanskog pitanja. Sve nas to naravno konstantno drži u jednom stanju haosa iz kojeg se još uvek nismo ni makli. I umesto da dajemo konkretne predloge, najčešće upadamo u zamku rasprave o tome ko, s kim i zašto hoće ili neće politički sarađivati, a Vojvodina, koju deca koja sada odrastaju u njoj uopšte i ne osećaju. Ovo je najveći problem Vojvodine. Njena deca je ne poznaju, ne osećaju i ne znaju na koji način da joj pripadaju, jer je ne razumeju. Plašim se da ćemo sve i da se izborimo za pravu autonomiju, ili republiku, biti u situaciji da na kraju nećemo imati kome da je ponudimo, jer smo umesto da radimo na izgradnji vojvođanskog identiteta, više vremena počeli da provodimo braneći se od raznih SNS-a, SRS-a i drugih koje bismo na kraju ionako morali privoleti na našu stranu, jer Vojvodina pripada svima koji u njoj žive, pa čak i onima koji bi danas da je ukinu. Ako u tome ne uspemo, onda nismo uspeli da ispunimo zadatak do kraja. Oni su naša realnost, koliko je i Vojvodina njihov deo stvarnosti, ma koliko god se oni danas nje odricali. Znamo da ćemo naposletku pobediti, to je neminovno. Nažalost, počeli smo da ružnimo u nadmetanju u tome ko je veći Vojvođanin. Nadmećemo se, a Vojvodine nema. Bolna ironija koja će nas dočekati i kazniti gorom kaznom od bilo kog beogradskog centraliste. Umesto toga, trebalo bi da se posvetimo deci Vojvodine, njenoj budućnosti i njenom izlečenju.

Zato smatram da više nikada u Vojvodini ne smemo gledati na „nas“ čuvare Vojvodine i „njih“ koji nam kvare zamišljenu idilu. Postoji samo Vojvodina i svi njeni žitelji. Svaki Vojvođanin, ako je pravi Vojvođanin, mora se odreći termina „dođoši“ jer on nekog od vaših komšija vređa. I nemojmo da se pravimo kako se taj termin više ne koristi, jer znamo da nije tako. To je ružno. Imam prijatelje i kolege koji su kao izbeglice došli u Vojvodinu. Neki od njih vole Vojvodinu koliko i svi mi, neki drugi ne, ali sam shvatio da ne mogu da vole nešto što nikada nisu osetili. Od kad su došli, žive u Vojvodini pod beogradskim centralistima, a ne u Vojvodini koja bi istinski bila razvijena autonomija. Neki među njima su prilično tvrdoglavi, ali i sa njima moramo biti uporni, jer to je na kraju krajeva naš zadatak i naš put, njima je svejedno. Mi smo ti koji treba da radimo na tome da im približimo Vojvodinu. Vojvodinu je nemoguće ne voleti, samo ako je razumeju na pravi način, a ne tako što o njoj saznaju iz domaćih medija putem, vrlo često, nakaradnih i sramotnih naslova koji za cilj imaju ruženje Vojvodine i njenih ideja koje su dobre za celu Srbiju, samo što to niko od centralista neće da kaže. Budimo pametniji, jer mi smo ti koji ćemo na kraju njima pružiti dokaze o tome zašto smo toliko dugo pričali o boljem životu u Vojvodini, mi ćemo njima pokazati zašto smo bili u pravu. I oni će ostati ovde, jer u Vojvodini ima mesta za sve.

Deca Vojvodine moraju početi da uče jezike svojih komšija i drugara u školama. Svaka osnovna i srednja škola u Vojvodini mora pružati mogućnost đacima da uče jezike koji se govore širom Vojvodine, da izučavaju kulture etničkih zajednica koje žive na tlu Vojvodine i da uče zbog čega je važno da svi žive zajedno i da se poštuju kao Vojvođani.

Moramo mnogo više raditi na izgradnji vojvođanskog identiteta. Identitet nam neće doneti nijedna koalicija, politička saradnja ili nesaradnja, nikakav inat ili isključivost, ili mržnja. Ništa od toga neće nam doneti bilo šta čime bismo se mogli ponosti kroz nekoliko godina ili decenija. Svaka stranka je prolazna, svačije vreme prođe kao što je nekada došlo, važno je ono što pojedinci ostave iza sebe kao svoje rezultate. Stoga se nadam da će se pojedinci iz stranaka ipak opredeliti za rad na izgradnji vojvođanskog identiteta, umesto što provodimo nedelje i mesece čitajući ili pričajući o tome ko s kim, zašto hoće ili zašto neće da sarađuje i šta je principijelno a šta ne. Mislim da dolazi vreme kada će ovo postati manje bitno. Zašto? Zato što gubimo Vojvođane. Vojvodina nema vremena za gubljenje i mora početi da radi. Vojvodina ne može da čeka da se politička scena u Srbiji bistri, jer to može trajati večno i nikada se ne završiti do kraja. Vojvodina u Beogradu nikada i nije imala sasvim iskrenog političkog partnera, stranku ili pojedinca, već samo iznuđenog. Tako je bilo tokom svih ovih decenija. Dok se vode polemike o tome šta je principijelno danas u vojvođanskoj politici, a šta ne, nažalost, prolazi vreme koje se može pametnije utrošiti, tako što bi se radilo na projektovanju vojvođanske budućnosti. To se ne dešava, jer mi stojimo u mestu. Uveren sam da je rad na tome da naša deca uče o Vojvodini od malih nogu najbolji posao koji danas možemo obaviti. To treba da bude naš fokus, a ne politička prepucavanja o tome ko može ili je mogao bolje, a nije. Malo nas je da bismo se i dalje delili na podobne i nepodobne Vojvođane. Onaj ko misli da vojvođansko pitanje danas ima veliku podršku, u užasnoj je zabludi. O tome se danas mahom može razgovarati samo sa, ne zamerite, starijom generacijom. Moju generaciju to pitanje uopšte ne interesuje, smatraju ga nedovoljno relevantnim, ako hoćete i neprijatnim, dosadnim, a zasigurno dalekim, da bi o tome i razmišljali. Moja generacija je trenutno u procesu zaboravljanja Vojvodine i toga da živi u Vojvodini. To je jako loše i dovodi nas u situaciju da onda kada ostvarimo ideju vojvođanske autonomije na pravi način, nećemo imati kome da je ostavimo, jer ne radimo dovoljno na tome da mladima pružimo uverenje da Vojvodina još uvek postoji i da je vredno držati je u životu. Njih ne zanima politička situacija niti ko je u Vojvodini dosledan, a ko ne. Oni neće da budu uključeni u taj proces, a i ne treba da budu. Njih zanima samo to da žive kvalitetno. Ako im Vojvodina to ne pruži, njima Vojvodina neće ni trebati, a nažalost, decenijama su se mnogi svojski trudili da im Vojvodinu kao temu ogade na svaki mogući način, pa je samim tim i naša pozicija teža.

Vojvodina, njeni političari i njena vlada, njen građanski sektor, pojedinci, treba što pre da počnu da rade na tome da se mladi Vojvođani počnu obrazovati tako da vole Vojvodinu, da uče o njoj od malih nogu i da je poštuju iznad svega, da ostanu imuni na medijsku sliku koju Vojvodina ima, a koja je pretežno negativna u Srbiji. Mlade Vojvođane treba da naučimo da budu Vojvođani, da im pomognemo u tome, dakle da se posvetimo mladim generacijama i učimo ih Vojvodini. Od Vojvodine treba da počnemo da stvaramo brend vredan pažnje mladih, a danas ona to nije.

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!