IGOR BESERMENJI: Kako savladati političkog monstruma SNS

20 Jul 2017

Vučić troši državni novac da drži na okupu "svu svoju decu"

Ako smo do pre godinu dana, ili manje od toga, govorili o mogućnosti da se vladajuća SNS nađe pred rascepom, sada je izvesno da su takve procene bile pogrešne i naivne, mada ne i potpuno neopravdane jer se radi o populističkoj stranci čiji je cilj masovnost po cenu maksimalnog kompromitovanja ideja, ako istih uopšte više i ima u SNS-u. Procene su bile pogrešne i naivne, ne zato što je SNS nekakva partija ideološki čistih pojedinaca čvrstih stavova koje okupljaju nekakve zajedničke ideje, već iz protog razloga što je njihov predsednik, predsednik Srbije – čovek koji ima dovoljno novca na raspolaganju da drži svu svoju decu na okupu, i to ne samo onu iz SNS-u već i onu iz bliskih partija s desna i leva, u vlasti, pa i u fiktivnoj opoziciji.

Nije prvi put da smo potcenili sposobnosti Vučića i njegove ekipe. On je vrstan igrač za kaljugu kakva je naša politička i društvena scena, što i nije iznenađenje, uzevši u obzir da je on bio jedan od stvaralaca te kaljuge devedesetih godina prošlog veka u Srbiji. Sada smo ostavljeni pred dilemom da li će važeća pravila politike u Srbiji nadživeti svoje tvorce ili će potonuti sa njihovim definitivnim odlaskom iz sfere relevantnosti u politici. Bilo kako bilo, odgovor na to da li će se politika u Srbiji nekada osloboditi kumovsko-rođačkog konteksta, u kojoj su samo stepen lojalnost vođi i resursima moći koji su mu na raspolaganju – merne jedinice za opstanak, čekaće se još dugo. Prvo je potrebno pronaći ljude koji nisu „othranjeni“ u takvoj atmosferi. To se, za sada, pokazuje kao jako težak posao.

Problem delimično leži i u tome što je teško „progutati žabu“ oko usaglašavanja mehanizma kojim je moguće pobediti političkog monstruma u vidu SNS-a, koji beskrupulozno koristi sve poluge državne moći za sve one koji mu se usprotive. Nedostatak konsenzusa o mehanizmu udruživanja i saradnje, i potom načina sadnje „pelcera promena“ u društvu, drži večito otvorenom sada već umarajuću temu o tome da li će Vučića pobediti politička partija sa svim svojim imanentnim atributima, ili grupa nastala delimično spontano iz građanskog bunta, čija je snaga u nezadovoljstvu sistemom i gnušanju od svega što ima veze sa političkom partijom kakvu poznajemo. A, pravo pitanje za opoziciju u najširem mogućem smislu, ne bi trebalo da bude „kako da razgovaramo““, nego „kako da uradimo“. U mutnoj masi između ova dva pitanja Aleksandar Vučić crpi značajan deo suplemenata za svoju dominantnu poziciju.

Nedavno je Vučić u opširnom intervjuu za jedan poznati nedeljnik rekao, parafraziram, da je navukao rukavice i da se on bori u političkom ringu, te da i drugi to učine ako mogu i umeju. Ovo je verovatno nešto najiskrenije što smo od njega čuli. Iako je nesumnjivo teško valjati se u blatnjavom ringu u kojem su važeća pravila ona koja je nametnula do krajnjih granica populistička SNS sa liderom koji je i učesnik i sudija, neko to, konačno, mora da učini. A pitanja na koja taj neko treba da odgovori pre nego što uđe u ring idu od najbanalnijih do onih najkompleksnijih, u vidu ekonomskog i socijalnog programa, te razvijanja saradnje sa partnerima iz drugih zemalja i EU, čija bi podrška bila nesumnjivo značajna, ali koji trenutno ne vide – bar ne u dovoljnoj meri – bilo kakvu alternativu Vučiću u Srbiji.

Šta smo do sada naučili? Naučili smo da Vučić ima sve što mu je potrebno da vlada još jako dugo, osim ako ne dobije ravnopravnog takmaca u vidu podrške među građanima i spremnosti da se bori za izbornu pobedu, iliti da poput njega navuče rukavice i da ih ne skida dok ne pobedi. SNS neće popustiti „iznutra“, dokle god su tu državne privilegije i državni novci (i još neki, stečeni drugačije), koji ih drže na okupu. Vučić je rekao da će sam otići sa vlasti i da ga niko nikada neće pobediti, i u toj izjavi, osim što nema ničeg državničkog, odgovornog i normalnog za poziciju na kojoj se on nalazi, naslućuje se i opasno upozorenje za političke protivnike, a čak i pretnja građanima, slobodnim izborima i demokratiji. Opozicija i građani ovo moraju da shvate vrlo ozbiljno.

Drugo, naučili smo da je bežanje od političkih stranaka i onoga što simbolizuju, pogrešno. Takođe je pogrešno previđanje logičnog redosleda u političkoj borbi i uopštavanje iste u vremenu kada ona za cilj treba da ima nešto vrlo konkretno – pobedu nad političkim monstrumom SNS. Već i to je dovoljno kompleksno i teško, da bi bilo opterećeno drugim političkim, ekonomskim i socijalnim temama, koje će biti nesumnjivo prioritetne, ali po oslobađanju iz kaveza u kojem smo se našli. Ovo je pokazao uspon i pad građanskih protesta u aprilu.

Dalje, naučili smo da nema dileme da je i ovakva kakva je, opozicija preko potrebna građanima, ali isto tako mora da preuzme odgovornost i realno sagleda svoje greške u pogledu kadrova koje praktično nudi kao nezamenljive već godinama unazad, što se pokazuje kao ogroman balast za njenim vratom. Takođe, mora da bude jasnija u pogledu svojih političkih, ekonomskih i socijalnih ideja.

Trenutna nagađanja o gotovo dvocifrenom broju opozicionih lista za izbore u Beogradu deluju nadrealno, neozbiljno i razočaravajuće. Bez sumnje, među njima verovatno ima i one „Vučićeve dece“ koja se lako drže disciplinovanim i spremaju se za još jednu destruktivnu ulogu, ali pogrešno je verovati da je to slučaj sa većinom, koja naprosto mora da pređe sa „kako da razgovaramo“ na „kako da uradimo“. Amaterizam u politici ćemo skupo plaćati.

(Autonomija, foto: Beta)

Podelite ovu stranicu!