IGOR BESERMENJI: Kako sam zavoleo kišni dan

27 Oct 2014

O antifašističkom protestu, posle svega

I tako, za mene sasvim neo?ekivano, zavoleh ponovo jedan kišni dan u Novom Sadu. Što sam stariji, kiša i vazduh koji ona donese sa sobom mi više prijaju, ali iz nekog razloga, samo kako bih bolje u?io ili radio. Kao da se pomalo ulenjim ako je dan previše sun?an ili topao. Me?utim, nisam naro?it fan šetnje po kiši, a naro?ito ne obaveznog asesoara za te dane, poput kišobrana. Ali, eto, u?i se ?ovek dok je živ. Videti onoliko kišobrana u Novom Sadu prošlog ?etvrtka i stojati u Zmaj Jovinoj ulici dok pada kiša, bila je privilegija.

Antifašisti?ki skup pod kišobranima u Novom Sadu u?inio je da još jednom shvatim zašto je Novi Sad još uvek druga?iji od drugih gradova u Srbiji i mada trenutno obeležen kao posrnuli tinejdžer sa nezadovoljavaju?im vladanjem. Nikako ne umanjuju?i zna?aj drugog antifašisti?kog skupa održanog u Vršcu, Novi Sad je ipak bio nešto posebno ovih dana, barem za mene.

Otišao sam na skup u društvu bliske prijateljice. Pod tamnim kišobranima stigli smo u Zmaj Jovinu ulicu i naravno, o?ito smo malo zakasnili jer ljudi su ve? bili tamo. Tako je od osnovne škole. Uvek smo mogli i trebali malo ranije da stignemo i pripremimo se za ?as. Pod kišobranima, prepoznao sam neka poznata lica, ali je bilo i puno ljudi koje nisam nikada ranije upoznao ili video, što me je ipak najviše obradovalo, jer me?u njima su bili, jednostavno, obi?ni Novosa?ani. Stoje?i pod velikim crnim kišobranom sa bo?ne strane terase, nisam bio u baš najzavidnijoj poziciji da posmatram govornike koji su se obra?ali kišobrancima-antifašistima, ali sam mogao sve dobro da ?ujem. I sve što sam ?uo, vredelo je dolaska. Sve što sam video, vredelo je dolaska.

Kasnijoj šetnji nažalost nisam mogao da se pridružim, jer sam imao još neke obaveze malo dalje od Zmaj Jovine ulice a ni tamo nisam smeo sebi da priuštim kašnjenje. Moja prijateljica, ina?e vrlo malo ili skoro nimalo zainteresovana za politi?ku situaciju u zemlji o ?emu dovoljno govori to da planira da je uskoro zauvek napusti, na pomen organizacije „Žene u crnom“ pitala me je „Zašto takvo ime, šta im je?“ Prethodno, objasnio sam joj da želim da mi se pridruži na antifašisti?kom skupu i da ga organizuju nevladine organizacije. Bila je rada da po?e jer ne podržava nacionalizam i jer „misli da su se vratile devedesete“, citiram. Odmah je želela da po?e. Uvek mi je bila strašno simpati?na ta njena poluzainteresovanost i ne naro?ita informisanost o ovakvim temama koja je ipak uvek bila pra?ena iskrenoš?u i željom da istakne svoj stav. Jasan, direktan i neoptere?en informacijama. Prvi put priznajem da joj ponekad zavidim na tome, jer mi se ?ini da se nekada previše informišem. Sve što ose?am ja, ose?a i ona. Mislim, na kraju dana, ono što ona zna jeste poenta, zar ne? Nacionalizam je zlo. Razbijati pekare Albancima nije lepo i devedesete su bile užasne. To je to. Šta više je potrebno znati kako bi se prekinulo sa divljanjem i mržnjom? Da je celokupna politi?ka elita ove države to uvek imala na umu, ne bi se i u 2014. doga?alo da klija seme zla me?u „ve?inom maloletnicima“. Elem, objasnio sam joj ko su Žene u crnom. „Jao, kako tužna pri?a iza imena.“ Da, pri?a koja za politi?ke lidere Srbije nikada nije bila dovoljno tužna, jer da jeste, uprkos celoj kompleksnosti situacije na prostorima bivše Jugoslavije, ube?en sam da se ovakve stvari ne bi doga?ale u Novom Sadu, u drugoj deceniji 21. veka.

Sutradan, po?eo je seminar posve?en evropskim integracijama i imao sam prilike da slušam profesora i diplomatu Iva Viskovi?a. Ni njemu nije jasno zašto se baš u Novom Sadu dešava razbijanje pekara pripadnika albanske nacionalnosti. „Vi ste uvek bili druga?iji, šta se sad dešava?“, parafraziram. Dakle, ni njemu koji se sigurno mnogo više informiše o celoj situaciji od moje prijateljice, ništa nije jasno. Odmah sam se setio nje i shvatio kako je za mir i toleranciju potrebno tako malo. U gradu sigurno ima i pametnijih i informisanijih i edukovanijih od moje prijateljice ili mene ili neke druge osobe sa skupa, ali za održanje mira u jednom multietni?kom gradu, u Novom Sadu, potrebno je samo da se oni kojima je mir osnova života, drže i deluju zajedno. Profesor Viskovi? je lepo govorio tog dana i nau?io sam nešto novo, ali za rešenje problema narastaju?e atmosfere bu?enja zla u Novom Sadu, jednako pametnu poruku ?uo bih i od moje prijateljice koja ne sluša vesti. To ne valja i odmah treba sa tim da se prestane. Zvu?i toliko lako, samo kada bi svako želeo da sluša.

Obla?no, ali bez kiše u Novom Sadu, bilo je nekoliko dana pre skupa kada sam se umalo sudario sa gradona?elnikom ispred Gradske ku?e. Žurio sam ja, žurio je verovatno i on, ali sam uspeo da skrenem u levo u poslednjoj sekundi i produžim dalje. Uz sve ?injenice da ga pamtim kao ljubaznog i pristojnog gosta u emisiji „Bez cenzure“ pre nekoliko godina, ipak ne mogu a da na njega ne svalim svu krivicu za stanje u kojem se Novi Sad nalazi. ?utanje pred zahtevima strana?ke centrale, pred halavim koalicionim partnerima koji pelješe novosadska preduze?a i maltretiraju radnike a da pritom niko nije znao da postoje do pred same izbore, podržavanje je takvog stanja. Nedopustivo je da kao ?ovek koji vodi Novi Sad sedite u Gradskoj ku?i i ?utke sve to posmatrate. Za mene li?no, nerešiva je enigma kako i zašto ova gradska vlast opstaje ve? duže od dve godine, kada iza sebe ne ostavlja ništa osim otrova od kojeg jedinstveni novosadski duh odumire, a džepovi gra?ana bivaju sve tanji, dok pojedini funkcioneri izigravaju lokalne mangupe pelješe?i gradska preduze?a i izazivaju?i saobra?ajne nesre?e. Novosadska vlast mora da padne pre vremena, jer ako se to ne desi, bi?e to teret na ramenima opozicije koja to nije uspela da izdejstvuje. Novosa?ani ne podržavaju ovu gradsku vlast i za to nije potrebno bilo kakvo istraživanje javnog mnjenja. Ona ne zaslužuje da opstaje još dve godine.

Najbolja stvar vezana za antifašisti?ki skup bila je ta što sam tek naknadno saznao da je tamo bio i moj otac, neki drugari iz detinjstva, komšinica koju svakodnevno sre?em kada idem na posao… Nismo o skupu razgovarali niti se ranije dogovarali o odlasku. Jednostavno, svi smo ostavili tih nekih pola sata svakodnevice, prekinuli dnevnu rutinu i otišli do Zmaj Jovine, umesto pauze za ru?ak ili kafu. „Ja bio, kako te nisam video?“ „Bila i ja, komšija.“ Na kraju, bio je svako ko je ose?ao da vredi oti?i. A vredelo je. Tako sam, uz sva razo?arenja sadašnjom situacijom, ovih dana ipak vratio veru u Novi Sad. „Onaj“ Novi Sad ?e se vratiti.

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!