IGOR BESERMENJI: Kako primitivizam pobede pretvara u poraz

06 Jun 2016

Priča o Ani i Novaku, seksizmu i nacionalizmu

Već godinama u izveštavanju srbijanskih medija o tenisu možete čitati i osobine ovog društva – provincijalizam, nacionalizam, seksizam i sklonost histeriji. Poznato je da je tenis u Srbiji poslednjih desetak godina postao sport za kojeg su svi postali eksperti, pre svega zahvaljujući uspesima sportista. Nacija se pokondirila i kako to često sa Srbima bude – među sportistima koji su zavredili poštovanje i one koji nisu, probirljiva javnost odabrala je tradicionalne uloge koje će im dodeliti prema svojim neslavnim kriterijumima.

Novak Đoković je odavno postao superheroj današnje Srbije, onaj čiji se lik i delo ne dovode u pitanje, o kojem se javno može govoriti ili u superlativu, ili nikako drugačije, kog porede sa Teslom i svetim Savom. Na sportskim uspesima svaka čast, i neka ih bude bar još toliko koliko ih je do sada postigao. Međutim, nevolja je u tome što su drugi uspešni pojedinci počeli da stradaju u javnosti koja je sve počela da meri prema Novaku i njegovim, sigurno ne samo sportskim, osobinama koje se uklapaju u tradicionalnu sliku o savršenom Srbinu-patrioti. Složiše se Srbi da je Novak superheroj, nedodirljiv i poseban. Odlično. Ali, šta je sa drugima?

Za druge nažalost nema milosti, jer njihova postignuća i kvaliteti ne prolaze kroz nacionalističko sito koje je javnost Srbije napravila i prema kojima ceni ili ne, pojedince, ma koliko oni uspešni bili u zemlji i van nje. Kroz katastrofalan tretman koji u medijima ima Ana Ivanović, da se videti koliko mnogo boljki ima u tretmanu žene u srpskom društvu. Devojka koja je bila najbolja na svetu mnogo pre Novaka, osvojila i čuveni Rolan Garos koji je baš Novaku do juče nedostajao – danas je redovna meta srpskih medija kojima vladaju najprizemniji i najprimitivniji parametri kakvi su nacionalizam i seksizam.

Ana nam se izgleda udaje za Nemca, javno je izrekla nezadovoljstvo tretmanom koji ima u srpskoj javnosti i rešila je da više ne igra za zemlju u mečevima reprezentacije. Nacrtala je tako sebi metu na leđima. U očima srpske javnosti, ona radi sve drugačije nego što bi tradicionalno i primitivno društvo želelo.

Prvo, žena je. Nažalost, u Srbiji, u kojoj je seksizam ulaznica u svet uspešnih, to svakako predstavlja problem. Drugo, ona je svetski slavna žena, uspešna sportiskinja bez finansijskih problema, koja je uradila nešto neoprostivo: postala je sasvim nezavisna od muške ruke, a po svemu sudeći, nešto i nije mnogo fascinirana srpskim muškarcima. U društvu u kojem dobar deo javnosti i dalje promoviše kao jednu od najvažnijih uloga žene tu da bude „pri ruci“ muškarcu i da povlađuje njegovoj ulozi i potrebama, ovo je važan detalj. Treće, udaje se za Nemca. Pa kako to Ana, protiv njih se borio Bata, ratovali smo, zar si zaboravila?! Ona je time udarila šamar i mitu koji važi u svim plemenskim zajednicama – naši su muškarci omnipotentni i ultimativno poželjni. Četvrto, otvoreno negoduje zbog nepoštovanja koje joj se svakodnevno ukazuje u Srbiji. Peto, zbog toga više neće da igra za reprezentaciju. Šesto, ne mlati sa tri prsta. Dopustila je sebi da bude uspešna, ostvarena, bogata i lepa žena koja svojim vaspitanjem i ponašanjem prkosi tradicionalnoj Srbiji. Njoj je dodeljena uloga raspuštenice o kojoj mediji dominantno pišu kao o posrnuloj sportistkinji koja se udaje za „Švabu“.

Pored svih tih „grehova“, Ana se, uzgred budi rečeno, usudila i da kaže da joj je Federer omiljeni teniser, te da bi volela da u filmu o njoj jednog dana glumi Anđelina Džoli (još jedna meta srpskih nacionalista i „osvedočeni srpski neprijatelj“). Ana još ima i sliku sa Klintonom. Čoveče, kakva hrabrost!

Prema Novaku, meri se i količina poštovanja za koju srpska javnost misli da smete imati za strane sportiste. Tako u izveštavanjima medija o najboljim teniserima iz inostranstva odavno proviruju otvoreni šovinizam i sklonost ka verovanju u sve vrste teorija zavere koje mogu da vam padnu na pamet. Još neke od osobina koje ovu zemlju drže tu gde danas jeste i odakle se odavno, ustvari, nije ni pomakla. Ako kažete da poštujete Novakove rivale, nagrabusili ste. Federer je plačljivko, slabić koji u 35. godini više ne može ništa srpskom alfa mužjaku, uobraženi Švajcarac i naravno, „svi znamo“ da mrzi Novaka. Tipični zapadnjak čiji se sportski i životni porazi po tri dana slave u Srbiji, a ljudski i moralni kvaliteti uvek dovode u pitanje. Nadal je naravno „sigurno dopingovan“, to takođe „svi znamo“, ali njemu je to dopušteno pošto je zapadnjak i miljenik multinacionalnih korporacija, on je ništa drugo do deo još jedne zavere protiv Srbina koji želi da postane najbolji u istoriji sporta, pa su Amerika, masoni i Vatikan udružili snage s Nadalom i Federerom da pokušaju da ga u tome spreče.

Drugi sportisti iz Srbije plaćaju takođe visoku cenu stvaranju kulta ličnosti kod Novaka Đokovića. O njima se i ne piše u dovoljnoj meri, ili se piše o njima kao o najobičnijim prolaznicima u srpskom sportu, a kad krenu da postižu loše rezultate, onda postaju omalovažavani i potom zaboravljeni, jer ono što se ne događa sada više nije važno, a poznato je koliko dugo „pamti“ Srbija. Srbija, kao poznata „broj 1“ zemlja u svetu koja je meka za svoje građane (sic), tako je, prema Novaku, odlučila da ništa što nije broj 1 i što nije u slavu Srbije kao najbolje u nečemu, nije vredno.

(Autonomija, foto: Project Garden)

Podelite ovu stranicu!