IGOR BESERMENJI: Kako pobediti prekaljenog manipulatora

16 Dec 2015

Prestrojavanja na političkoj sceni

Slušajući vesti i čitajući novine prethodnih godina, stekao se utisak da su se sva dešavanja na političkoj sceni Srbije svodila na Aleksandra Vučića i odnos prema njemu. Taj osećaj kao da se intenzivirao prethodnih nedelja. To je delo samog premijera i njegove karijere prekaljenog političkog manipulatora, ali i opozicije koja je predugo bila sasvim bleda i nedefinisana i kod koje tek odnedavno dolazi do izvesnih događanja u pravcu pojašnjenja odnosa među opozicionim snagama, ali i pojašnjenja toga šta opozicija u Vučićevoj Srbiji ustvari može i hoće.

Kao odgovor na tako nezdrave okolnosti u kojima se predugo nalazio čitav sistem, ali i svakodnevica građana kroz projekciju stanja u vrhu države, sasvim sigurno treba očekivati da se pred izbore na proleće otvori nekoliko političkih frontova, više onih koji će biti potpuna antiteza premijeru i jedan, koji će biti spreman na izvesnu saradnju sa njim, a u ime „velike“ i „visoke“ politike, često sasvim nerazumljive i čak sve manje važne građanima. Iako će neki reći da „množenje“ opozicionih blokova ide u korist jedino premijeru i bliskima njemu, treba napomenuti i da takvo razmišljanje može biti razumljivo samo s aspekta interesne sfere pojedinih političkih snaga, ali da nije opravdano s aspekta posmatranja politike kao takve, jer predstavlja njeno usitnjavanje, svođenje politike na izbornu matematiku i ambicije političkih grupacija, a od takvog odnosa prema politici građani najčešće nemaju apsoulutno nikakav benefit. Drugim rečima, iako situacija u Srbiji nalaže da je potrebno pronaći političku snagu koja će pobediti Aleksandra Vučića, ne sme se zaboraviti da to nije samo pitanje toga ko će ga pobediti, već i kako, kakvom politikom i kojim principima. Političke stranke prirodno imaju svoje interese, ali građani za svoj glas na izborima moraju tražiti od njih argument više od izborne matematike. Nije dovoljno, mada je izuzetno važno, da opozicione stranke kao deo svog programa ponude ideju pobede nad Vučićem, jer ona se valjda i podrazumeva. Građani moraju tražiti više od toga.

Mislim da se na političkoj sceni Srbije odvija jedan proces koji je bio neminovan, a događaji u poslednjih godinu dana su ga najavljivali: dešava se transformacija opozicione scene na nekoliko nivoa: ideološkom, programskom i kadrovskom.

U ideološkom smislu, pojava levičarskog pokreta kojeg je najavio Borislav Stefanović bila je neminovnost. U svetlu dešavanja u drugim evropskim zemljama poslednjih godina, što je u politikologiji poznato kao efekat grudve snega, bilo je pitanje pogodnog političkog momenta i situacije kada će levica u Srbiji početi da dobija svoj oblik. Koliki je njen domet, tek će se videti, ali je uobličavanje levičarske ideje bilo očekivano i svakako potrebno. Naročito je ovaj proces opravdan kada imamo u vidu da je, ideološki, srpska politička scena već predugo bila skoro jednolična, sa izuzetkom nekih ekstremnijih desničarskih pokreta i stranaka poput SRS i DSS, koje su bile svedene na skoro zanemarljivu i nedovoljnu podršku za ozbiljno političko delovanje, što su prethodni parlamentarni izbori i potvrdili. Sada se i to, očekivano, promenilo i to će budući parlamentarni izbori verovatno potvrditi. Levlja strana od one koje se u Srbiji smatra levom, a koja je programski ipak bliža centru, predugo je bila upražnjena i to što dobija svoje konture u ovom vremenu može samo da znači obogaćivanje političke ponude na onoj strani gde je ponude svakako falilo. O pitanju da li je ovo pogodan trenutak, pred, najmanje, pokrajinske i lokalne izbore može se raspravljati. Takođe, desnica će se svakako transformisati i dobiti jasniji oblik, verovatno kroz neki savez ili koaliciju koja će im pomoći da pređu cenzus i parlamentarnim delovanjem se afirmišu kao još jedna opoziciona snaga Aleksandru Vučiću.

Posmatrano sa aspekta programske i kadrovske transformacije opozicije, takođe su uočljive izvesne promene koje su bile očekivane. Da će doći do višestrukog razilaženja interesa i planova u okviru nekada vladajuće Demokratske stranke, bilo je jasno još pre tri i po godine, kada su doživeli višestruke poraze na izborima i van njih. Deluje da se sada taj proces primakao kraju, te da ono što DS sada predstavlja i kako izgleda i programski i kadrovski, verovatno jeste forma u kojoj će izaći i pred građane na izborima s proleća. Ono što je nepoznato jeste da li će građani oceniti da su promene koje je DS doživeo kroz poraze i odlaske viđenijih, sada već bivših, stranačkih ličnosti poput Tadića i Stefanovića, biti dovoljna mera promene koja se od te stranke očekivala. Programski, ne deluje da je do značajnih promena došlo, tako da izgleda da će sudbina DS-a sada zavisiti samo od procene glasača da li su četiri godine u opoziciji (na proleće 2016), bile dovoljna kazna za priređena razočarenja i da li će biti prepoznati kao grupacija koja ima kapacitet da kazni nekog ko građanima sada još više smeta, a to je premijer. Čini mi se da je Demokratska stranka ipak premalo uradila na polju promene ključnih ljudi koji je predstavljaju, a koji imaju dovoljno dugačke i poznate političke biografije na koje građani mogu biti i dalje vrlo osetljivi, a čak i promene do kojih je došlo u tom smislu, bile su posledica odlaska ljudi iz stranke, ali ne i jasne spremnosti među onima koji su ostali da naprave prekomponovanje u redovima nosilaca stranke i osveže ih novim ljudima. Takođe, programski, transformiše se i vojvođanska politička scena, rastom popularnosti Vojvođanske partije, koja svojom političkom porukom „Vojvodina-Republika“ od vojvođanske i srpske javnosti i građana traži otvaranje jedne šire dimenzije vojvođanskog pitanja od one koju već dugo nudi Liga socijaldemokrata Vojvodine. Opravdano ili ne, LSV je poslednjih meseci, zbog neretko blagonaklonog odnosa njihovog lidera Nenada Čanka prema nekim aspektima politike vladajuće stranke u Srbiji, bila optuživana da spada upravo u onaj politički spektar koji je bliži tome da ostvari nekakav stepen saradnje sa vladajućom strankom i premijerom nego da mu bude apsolutna opozicija, a to svakako dodatno može pojačati šanse Vojvođanskoj partiji, koja se afirmiše kao jasna opozicija.

Da budem sasvim jasan, ako postoji jedna dobra posledica Vučićeve koncentracije moći i odnosa koji ima prema svojim građanima, onda je to što takvo njegovo ponašanje i njegova politika predstavljaju značajan resurs iz kojeg opozicija konačno i vidljivo crpi neophodnost za svojom transformacijom i uobličavanjem. Takav proces može biti samo pozitivan za budući politički život Srbije. Ali, isto tako, nijedna opoziciona snaga ne može da se opusti i osloni se na to da će „ne Vučiću“ biti dovoljna izborna ponuda, jer mislim da su građani posle svih nedaća u tom smislu svakako sazreli i da su spremni da podrže onu ideju koja će biti dovoljno kvalitetna da za prirodnu posledicu svog kvaliteta i podrške koju dobije, ima pored ostalog i Vučićev pad.

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!