IGOR BESERMENJI: Izbori u SAD i belolistićka pamet

27 Oct 2016

Priželjkivati pobedu Hilari Klinton je jedinica zdravog razuma

Američki predsednički izbori, iz razumljivih razloga, uvek predstavljaju događaj koji zanima ceo svet. Da je ovog puta drugačije, zabrinuo bih se, ma koliko često čuo kako „to nas ne treba da zanima“, „nije važno“ ili „ne tiče nas se“. Naravno, ne verujem onima koji mi kažu da ih američki predsednički izbori ne zanimaju, jer može se pretpostaviti da su o raznim teorijama i zaverama u koje oni obično veruju jedva čekali da čitaju u Trećem oku, ili makar jednom od onih opskurnih sajtova koji „znaju sve o svemu“.

Mislim da nas se ovi izbori sa razlogom veoma tiču, a za mene predstavljaju priliku da se politički i ekonomski najmoćnija sila u svetu jasno i glasno ogradi od politike koja današnjem svetu najmanje treba, a koju građanima SAD i ostatka sveta nudi Donald Tramp. Zato nas se tiču američki predsednički izbori. Njegova politika će, ili politika njegove protivnice, imati značajnog uticaja na svet, sviđalo se to nekom ili ne, a o nemogućnosti ispunjenja želja onih koji sanjaju da će doći dan kada će SAD da se „manje mešaju“, kako se to često kaže, u odnose i politiku u drugim delovima sveta, valjda je izlišno govoriti u 2016. godini.

U svetu koji je postao nezamisliv bez procesa globalizacije u svim sferama koje možete da zamislite, od političke i ekonomske, preko vojne, do ekološke – govoriti o bilo čijem, a pogotovo američkom „nemešanju“ potpuno je amaterski čin. On može da ostane samo u domenu teorija za koje bi bilo potrebno potpuno resetovanje razumevanja sveta i njegovog trenutnog poretka, a to je potpuno nerealno.

Svet u kojem je fotografija mrtvog deteta uz obalu mora – „fotografija godine“, treba raspoloživu pamet, resurse i energiju da usmeri na to da se u ovom vremenu kojem mi pripadamo takva stvar više ne dogodi. Izbeglicama sa Bliskog istoka je neophodna konkretna i efikasna pomoć, a isto važi i za sve druge izbeglice i migrante sveta kojih je danas, prema podacima UNHCR-a, preko 63 miliona. Ako velika, visoka, daleka, zovite je kako hoćete, politika, ima veze sa tim, onda njeni akteri svakako moraju biti daleko odgovorniji i pažljiviji od onog što jeste Donald Tramp.

Trenutno sam u Londonu u izrazito multikulturalnom okruženju i mnogi sjajni mladi umovi i budući lideri koje sam upoznao dolaze upravo iz zemalja ugroženih bedom, ratom i opštim rasulom državnog sistema, ako se to što tamo postoji sistemom uopšte može i zvati. Ne mogu da zamislim da im neko zabranjuje da pređu državnu granicu samo zato što su iz neke od zemalja koje jednom milijarderu nisu simpatične ili zato što on ne razlikuje veru od terorizma.

Donald Tramp je pre nekoliko dana na tradicionalnoj humanitarnoj večeri koja se organizuje u sećanje na Alfreda Smita, prvog katoličkog kandidata za američkog predsednika, u jednom trenutku praktično rekao da Hilari mrzi katolike. (Zar ovo ne zvuči kao tipičan rečnik fanova sajtova koji „sve znaju“?) Rekao je to na humanitarnoj večeri koja, paradoksalno, prikuplja novčanu pomoć za decu nezavisno od njihove rase, boje kože, pa i verske pripadnosti. Ono što je Tramp spreman da koristi kao svoje izborno oružje ide dovoljno nisko, dovoljno je podlo i, najvažnije, dovoljno je opasno da on ne bi trebalo ni da bude razmatran za tako visok položaj. Ako Tramp u ovom dovoljno opasnom vremenu ne preza, zarad izborne pobede, od podizanja tenzija na rasnoj i verskoj osnovi, onda on ne samo da ne treba da bude lider jedne svetske supersile nego ni bilo koje zemlje, niti bilo čega značajnog.

Za novo izdanje britanskog GQ magazina, američki novinar Mark Singer, autor knjige „Studije karaktera“, pisao je o svom iskustvu s Trampom, susretima i konačno, epilogu istih, gde ga Tramp naziva „mizernim“ i „luzerom“ u zvaničnom pismu za javnost, samo zato što mu se nije dopalo kako ga je Singer video u nečemu što je, na kraju, subjektivna procena. Možete li da zamislite diplomatiju u režiji Donalda Trampa?

U jednom od skorašnjih brojeva, britanski Newsweek analizira slabosti Hilari Klinton zbog kojih bi možda mogla da izgubi ove izbore, ali ipak poentira rečenicom da bi i pored svega, trebalo da pobedi. To zaista jeste tako. Od kada je postalo jasno da će konačni obračun biti ovaj između Klintonove i Trampa, čini se da je u nekim krugovima tabu-tema reći ko vam je favorit za pobedu. Pomalo me podseća i na situaciju pred poslednju predsedničku kampanju u Srbiji, koja se zbog slične tabu-teme i hinjene moralne superiornosti određenih (premda su konteksti potpuno različiti), završila na, po Srbiju, najgluplji mogući način, pobedom čoveka koji nema nijedan predsednički kvalitet.

Iz moje perspektive, očekivati i priželjkivati pobedu Hilari Klinton je jedinica zdravog razuma. Za sve drugo nemam razumevanja, jer ne želim da mojoj generaciji, a još manje generaciji naše dece jednog dana, retorika i politika Trampa i njegovih potencijalnih političkih naslednika kreiraju realnost, jer koliko je zaboga puta ovaj svet u istoriji zbog takvih u krvoprolićima i mržnji gubio milione života? Iskreno mi je stalo da pobedi Hilari Klinton.

Nije me sramota da navijam za Hilari Klinton ni kao neko čije je simpatije imao Berni Sanders. Uostalom, nakon što ju je on lično nedvosmisleno podržao u okršaju koji joj predstoji, mislim da bi to trebalo da bude dovoljan znak onima koji su ga podržavali da ovde nema mesta za sva „ali“ o kojima, naravno, treba da se govori. Ali ne sada. Ona mora da pobedi.

(Autonomija, foto: Beta/AP)