IGOR BESERMENJI: Il rottamatore

06 Oct 2014

Vreme je za nove ljude

Jedan od najboljih saveta u životu dobio sam pre nekoliko godina od profesora koji mi je predavao na fakultetu, a koji je imao i verovatno još uvek ima drugačije političke stavove od mene, čak rekao bih – potpuno suprotne (mada ne moram nužno da budem u pravu sa ovim “potpuno”). Nakon diskusije o jednom društveno-političkom pitanju o kojem smo imali različit stav, a gde sam ja insistirao kako imam rešenje a nisam znao neke relevantne činjenice iz prošlosti, rekao mi je (parafraziraću): “Igore, prvo uradite to što pričate da se treba uraditi, dokažite svojim primerom da je to što predlažete dobro, pa ćemo onda da razgovaramo. Do tada vaša priča je samo priča, a to se može i u kafani, a ne ovde.” Bio je u pravu. Uvek voljan da sasluša drugu stranu, nikada nije studente nipodaštavao zato što im je fond znanja daleko manji od njegovog ili zato što su naprosto – mladi. Naprotiv, s njim je moglo da se razgovara i meni je bilo veoma prijatno na njegovim predavanjima. Sa druge strane imao sam i profesora kojem niste trebali da protivrečite jer je smatrao da nemate dovoljno znanja da biste vodili diskusiju sa njim, što je bilo apsolutno tačno, ali i prirodno. Ali, njegov pristup nije bio dobar i studenti se nisu osećali prijatno na njegovim predavanjima. I jedan i drugi su mi ukazali na to da mi nedostaje znanje, ali su načini na koji su to učinili bili toliko različiti. Tako sam naučio da profesore delim na one koji poštuju mlade ljude, njihovo neznanje i vreme koje je pred njima da neophodno znanje steknu, i na one druge koji to nisu činili.

Na isti način danas delim političare – prema tome kako se odnose prema mladima. Nažalost, prilično je jednosmerna ulica kojom idu, jer novih ljudi na vodećim pozicijama u srpskoj politici skoro i da nema. Oni koji možda jesu bili manje poznati javnosti pre nego što su stupili na dužnosti, u očigledno su podređenim pozicijama u odnosu na stvarne lidere, poznata i potrošena lica. A i kako bi bilo novih lidera, kada “stara garda” i dalje veruje da zna bolje? Proćerdala je decenije, ali smatra da i dalje zna bolje. Međutim, moje osnovno pitanje kada razmišljam o tome jeste šta su sa tim znanjem i iskustvom koje imaju – učinili u politici i gde su njihovi rezultati. Gde se delo svo to znanje i sve te pročitane knjige, a odlučili ste da se bavite politikom? U politici, vi ne odgovarate samo pred svojom savešću za sopstvene uspehe ili neuspehe, vi odgovarate pred građanima. Jedna moja prijateljica je danas lepo rekla da joj je muka od toga kako se svake godine, 5. oktobra, političari pohvale gde su bili i šta su radili tog dana. Verujem da je to stav koji dele mnogi koji su razočarani onim što je iza 5.10.2000. usledilo. Puno razočarenja i neispunjenih obećanja. A političari, nosioci 5. oktobra, i danas nam udele lekciju iz toga kako je važno održavati vatru ideje koja je bila nosilac tog dana. Sve je to u redu, ali ko će da odgovara za sve promašene odluke, izgubljene godine i neispunjena obećanja? Ko i kada? Danas sam gledao kako Ivica Dačić likuje na Pink televiziji, izjavljuje da je zahvalan što se peti oktobar dogodio jer se njegova stranka “promenila”, a oni koje je taj dan iznedrio “pokazali su svoje pravo lice”. Slušam to i shvatam kako moj današnji gnev vezan za peti oktobar nema veze sa njim, već sa onima koji su “moji”, šta god to značilo. Oni su posustali, oni su razočarali i izgubili. Izgubili su, pa Ivica Dačić danas likuje. Kako je moguće da već petnaest godina mi nemamo novog lidera u politici? Većina tih koje smo gledali petog oktobra na ovoj ili onoj strani i danas su u prvim redovima. I danas su na čelu svojih stranaka i uporno se biraju za lidere. Gde je tu legitimitet ako 2014. godine tako ubedljivo gubite izbore od čoveka koji je odavno trebalo da bude prošlost ove izmučene i napaćene zemlje? Kako je jedan moj poznanik na Fejsbuku lepo konstatovao, današnji premijer Srbije je isti čovek koji je nekoliko godina posle petog oktobra bio recenzent knjige “Engleski pederski isprdak Toni Bler”. Od njega ste izgubili i zato je vreme za nove ljude. Isti ljudi koje smo pre deset i više godina gledali u drugim redovima srpske politike i danas su u drugim redovima. To pokazuje da tu nešto ozbiljno nije u redu, a mladosti se šalje poruka neprihvatanja i nedobrodošlice.

Najveća greška koju su nosioci petog oktobra napravili je ta što nisu odmah raskrstili puteve sa ljudima iz režima devedesetih godina. Ne samo da ih nisu odlučno poslali u istoriju, oni nisu očistili sistem i institucije od njih. Samjuel Hantington u svojoj knjizi “Treći talas” govori o situaciji kada se autoritarni režim zamenjuje demokratskim, pa kaže kako je u slučaju da demokratizatori smatraju da je neophodno kazniti učesnike autoritarnog režima, to potrebno uraditi odmah. On se doduše fokusira na gonjenje lidera zbog njihovih zločina, ali ne izostavlja potrebu hitrog pročišćavanja sistema od politike i prakse koju su oni predstavljali. Ako se dozvoli da se proces oduži i odlaže, sledi kazna za same demokratizatore. Dakle, nosioci petooktobarskih promena kažnjeni su jer su bili tromi u sprovođenju reformi, ali i suočavanju sa vodećim političarima devedesetih godina. Zato danas Ivica Dačić likuje u jutarnjem programu. Zato je danas Dragan J. Vučićević poželjan novinar, a Olja Bećković se zabranjuje. Zato je danas prevara u redu, a istina se cenzuriše. Zato je danas vojna parada super a parada ljudi koji traže poštovanje za sebe – problem. Zato danas mediji služe političarima. Zato je Vojvodina i danas bedna i nepoštovana. Zato je Novi Sad danas u rukama opskurnih ljudi i fantomskih udruženja. Zato danas mladi ljudi napuštanje Srbije smatraju najvećim uspehom u životu. Zato je danas naša sudbina ponovo u rukama nosilaca devedesetih godina. Zato su nosioci petooktobarskih promena odgovorni, a mnogi među njima i dalje ne žele da se suoče sa tim i tvrdoglavo se drže svojih pozicija u politici.

Mateo Renci, novi italijanski premijer, prema mišljenju velikog dela italijanske, ali i međunarodne javnosti, svojim trijumfom ove godine započeo je proces smene generacija u italijanskoj politici. Nadimak “Sekač” dobio je zbog svoje poruke da je stara garda italijanskih političara za staro gvožđe. Tako je verujem i Srbiji potrebniji nego ikada jedan – “Il rottamatore”. Vojvodini, takođe. Pogotovo Vojvodini.

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!